I za vreme naše rane mladosti postojala je stranačka kultura. Ona je, doduše, pravdana ideološkim interesima i “naučnim” pogledima na njeno mesto i ulogu u društvu. I bila je jedna i jedina. Usput, do nje se i više držalo. Čak su je respektovali i oni koji se u kulturu „nisu preterano razumevali“, niti im je bila svakodnevna potreba. Bilo im je jasno kako je imati „nešto od kulture“ ili učestvovati u „kulturnim događajima“ odraz dobrih običaja, dokaz ozbiljnosti i stvar prestiža. [Dalje]