I za vreme naše rane mladosti postojala je stranačka kultura. Ona je, doduše, pravdana ideološkim interesima i “naučnim” pogledima na njeno mesto i ulogu u društvu. I bila je jedna i jedina. Usput, do nje se i više držalo. Čak su je respektovali i oni koji se u kulturu „nisu preterano razumevali“, niti im je bila svakodnevna potreba. Bilo im je jasno kako je imati „nešto od kulture“ ili učestvovati u „kulturnim događajima“ odraz dobrih običaja, dokaz ozbiljnosti i stvar prestiža. [Dalje]

Mnogima je roman Igra sa đavoljim repom Vitomila Zupana delo jedne sezone, psovka za puritansko uho i oko, a za one koji su nastojali da ga do kraja minimalizuju – daleki i pozni odjek anglosaksonskih spisateljskih, davno osvojenih i usvojenih sloboda i nazora. Međutim, kada se pomenuto delo pročita iznova, sa distance od trideset godina (prvi put je štampano 1978), još jednom se uveravamo kako je reč o romanu sposobnom da govori i o našem vremenu... [Dalje]

Već danima nastojim da, uprkos vrućini i obavezama, ne propustim gledanje Nacionalnog dnevnika Ružičaste televizije . I to upravo one koju sam, ne bez gađenja, u širokom luku zaobilazio godinama, nastojeći da sačuvam ovo malo zdrave logike i ukusa, preostalih nakon toliko nasrtaja i iskušenja. [Dalje]

U trenucima u kojim se opraštam od desetogodišnjeg urednikovanja književnim časopisom, sve češće se pitam nisam li tokom poslednje dekade prevideo neko vredno ime, počinio nepravdu, zažmurio pred sjajem, bio slep za novinu i ohol spram mladosti koja dolazi ili, pak, drzak i bezobziran prema onima koji su na zalasku. [Dalje]

I ovde, u Srbiji, svako bi da maršira u svojoj antifašističkoj koloni i jednako osporava antifašizam “onih drugih”, izgarajuću u misaonom naporu da nas ubedi kako je taj tuđi antifašizam, u stvari, kamuflirani fašizam. Pri tom se čistota vlastitih antifašističkih nazora ne dovodi u pitanje, niti se dozvoljava da na njega padne bilo kakva senka. [Dalje]

Pre nekoliko dana sam pročitao vest da je negde u Rusiji, prepunoj čuda i bizarnosti, izvesna žena umrla od srčanog udara, nakon što se probudila, srećom ili nesrećom – to više niko ne zna – u otvorenom mrtvačkom sanduku, ugledavši članove porodice kako je oplakuju pred sahranu. Kad je otvorila oči, počela je da vrišti, nakon čega su je prebacili u bolnicu. [Dalje]

U prepunu salu Biblioteke s „teškom mukom” se probijaju: Voditelj Programa, Pisac i Em Kritičar Em Urednik. Po njihovom ulasku nastaje „grobni muk”. Kada se, nakon tako bliskog kontakta sa Ljubiteljima Pisane Reči, konačno popnu na pozornicu, sva trojica s olakšanjem sedaju na stolice. [Dalje]

"Uobražavam da moj čitalac ide uporedo sa mnom, sa mojom knjigom, da vodimo dijalog, slažemo se i osporavamo, čudimo se i divimo onom na šta nailazimo, tugujemo i delimo ushićenje zbog toga, p(r)overavamo se i zavodimo – čak i naporedo – ćutimo." [Dalje]

(Beseda prilikom dodele nagrade „Dejan Medaković“) [Dalje]

I OPET, posle ono malo svetla koje godišnje pada na ovu tričariju od književnosti, kojom se bavimo; iz ludila ili strasti, iz koristi ili častoljublja, kako ko i kako gde… I OPET, svejedno da li kao pasivni učesnik ili posmatrač, ostajem sa gorkim ukusom u ustima i osećanjem gađenja. [Dalje]