USPRAVNO UMIRANJE

Pradeda Mihajlo se vratio iz Amerike krajem treće decenije dvadesetog veka, ne uspevši da sastavi tamo ni deset godina. Pojavio se na kućnom pragu malo pogrbljen, osedeo i goloruk; setno se smešeći na svako pitanje ukućana, odgovarajuđi im odmahivanjem ruke i sleganjem ramenima. Proživeo je u rodnom selu još nekoliko godina, prilježno valjajući drusle babe i sredovečne, od žalosti svele udovice gde god ih je zaticao – pod slamom, u senicima, među kukuruzima, usred konopljišta, u polju, šumi, po baštama i voćnjacima... stvarajući u potomstvu mit o dugovečnosti loze Demića i njihovoj “zastrašujućoj potenciji”.

Mnogi članovi familije pradedovu “sumanutost” pravdali su Zaveštanjem (jedni ga zovući kletvom, drugi – molitvom) koje svaki otac prenosi sinu, po rođenju, a ono glasi: – Bem ti mjesto đe si prvi put glavom udario!

Nedugo pred smrt se stao osamljivati i cele bogovetne dane provoditi na obližnjem brdu Okir, seoskom Olimpu, sadeći duvan i svodeći sa sobom poslednje račune. Kad se jednog predvečerja nije vratio, sinovi poslaše unuke da ga traže. Zatekli su ga u neobičnom položaju. – Klečao je i sa oba se lakta oslanjao o kolena, dok je čelo podupro dlanovima, nalik čoveku koji se predao molitvi za koju je potreban savršen mir i duboka koncentracija.

Čim su ga unuci dotakli – on se beživotno svalio poput vreće, odnevši sa sobom tajnu uspravnog umiranja (toliko potrebnu njegovim potomcima koji u tim svetim trenucima jauču i cmizdre poput novorođenčadi).
Odneo je sa sobom sve – osim, možda, jednog saveta (raskrečenog između kletve i moltve) muškom delupotomstva:
– Nikad ne putuj od mjesta do mjesta, već od žene do žene.

Danas je sasvim izvesno – oni koji njegov savet prenebregavaju – peku se na tihoj vatri mahnitosti i nespokoja.

S mrakom, umotanog u beli čaršav, unuci ga doneše do kuće.

KO SLIKU

Ničeg se ne sećam, iako sam bio glavni junak ovog događaja. O njemu znam posredno, preko tetkinihpriča, jer su i one bile njegovi svedoci i usputne žrtve. Tek što sam prohodao, uspeo sam da se iskradem iz našeg dvorišta, pređem čitav kilometar strmog puta i stignem do dvorišta majčinih roditelja. Deda, baka i tetke su se zapanjili kad su me ugledali, onako malešnog i nasmejanog, kako sa dva komada drveta u rukama gegam uz dvorište. Najpre su pomislili da me je neko od odraslih doveo do kapije, pa me pustio da sâm uđem u dvorište, pritajivši se negde i posmatrajući kako ukućani ne mogu da se načude ovom čudu.

Kad su se uverili da sa mnom nema nikoga i da sam, kako izgleda, došao sâm – silno su se uznemirili. Znali su da sam morao proći silna iskušenja na svom “križnom putu”. Najpre sam morao sići niz Demića stranu, proći pored vrela oko kojeg su kružile razne priče o nečistim silima i svakojakoj prividi, pa preći Resanovića most, prepun zmija koje izlaze da se sunčaju, skloniti se u šanac od konjskih i volovskih zaprega, puštene stoke i pasa lutalica.

Vođen svojom zvezdom, sve sam to uspeo da pregrmim i dođem u dvorište majčinih roditelja, ozarivši se kad sam ugledao poznata i draga lica svojih tetaka. Onda je, kažu, došla moja majka, uplašena i besna, do krvi me izudarala prutom, a kad su tetke pokušala da me zaštite – primile su deo mojih batina.
– Ubila te majka kao sliku! – uveravala me, posle, tetka Ana.
– Ubila je boga u tebi! – pojašnjavala je tetka Ruža.

Ničeg se ne sećam, ali pouzdano znam da je to rano bežanje od kuće utrlo put svim mojim izbivanjima i odlascima, a batine moje majke podstakle bezbožničku zapitanost nad usudom po kome mi najviše bolova zadajuoni koji me najviše vole i oni koje najviše volim.

U CELCU

Svi posedujemo idilične slike u sebi, pronoseći ih kroz život kao retke proplamsaje apsolutne sreće i ushićenja.

Takve slike snimljene su u mom najranijem detinjstvu, u ambijentu rodnog sela. A jedna od njih “uhvaćena” je početkom neke od prvih mojih zima, sa spuštanjem velike tišine i padom prvog snega. Zajedno sa drugom decom iz komšiluka, izlazio bih na seoski put i širio ruke pred pahuljama, zagledan u mutne visine odakle su dolazile, i dozvoljavao da mi padaju na lice i da se na njemu tope.

Birao sam među bezbroj padajućih pahuljica jednu, dok je u visini bila jedva uočljiva tačkica, pratio je u njenom naglom narastanju, sve dok ne dotakne tlo i utopi se među svojim drugama. Često bih pratio tu “svoju” pahuljicu i, kad bi mi se približila, pružao bih ruku i dočekivao je na dlan, gledajući kako se to savršenstvo oblika preobražava u sitnu i bezličnu kapljicu.

Sve smo to radili u nestrpljivom čekanju da sneg dovoljno napada i omogući nam najveću atrakciju. Za to vreme bismo tražili najpogodniju obalu na kojoj ćemo se podvrgnuti “slikanju” u celcu. A kad bismo je konačno pronašli i uverili se da je sneg dovoljno dubok – širili bismo ruke, svečano ukrućeni i ozbiljni, pa padali nauznak, poput krstova, i ostajali neko vreme nepomični i zagledani u nebeski rebus ponad nas.
Onda bi nas oni koji se nisu slikali dizali iz celca, pazeći da se “kalupi” napravljeni našim telima ne oštete i zaruše.

Urađene slike ostajale bi do sledećeg snega, kada bi ih on zatrpao i izbrisao, kao što se sve brže-bolje briše što iznenada dotaknemo ili nas dotakne.

GELER

Lazo Resanović, moj deda po majci, bio je prepun čuda i sazdan od samih nespojivosti. Ili je samo tako izgledalo mojoj dečijoj glavi. Izneveravao je skoro svaku od mojih predodžbi i trgao zaperke idealizma čim bi izbili njeni lastari.

Sa svojih sto dvadeset kilograma izgledao je zastrašujuće, a bio je tih, suzdržan i povučen. U stopu ga je pratila moja baka, energična ženica od pedesetak kilograma, koju bi, tako mi se činilo, deda mogao da stavi nadlan i nosi bez većeg napora, poput onog diva iz bajke.

Bio je u partizanima, ali tek od 1943. godine, kada su ga silom mobilisali oni koji su preživeli na Sutjesci. O svojoj “partizaniji” nije previše govorio, a kad je i to činio – ono se kosilo sa svim onim što sam učio u školi. Nisam, recimo, mogao da pojmim da je deda bio u partizanima – a da, pri tom, nije “prvoborac i narodni heroj”. Umesto da se hvali, on kao da je izbegavao svaku priču o ratu.

Jedan od najstrašnijih događaja koje mi je ispričao bilo je streljanje nekog starca optuženog za “špijunažu”. Pošto su mu pročitali optužnicu i presudu, seoski odbornici su ga lopatama udarali u glavu i zatrpali, iako se telo još micalo u raci. Taj događaj sam pokušao da opišem u jednoj od svojih prvih priča, shvatajući, još na
početku, da je i u pisanju najslađe – zabranjeno voće.

Već u prvim borbama sa ustašama deda je pogođen u nogu, a geler koji ga je pronašao iza jednog drveta zadržao se u nozi sledećih šezdeset godina. Po njegovoj priči, bio je uklješten između dve kosti potkolenice, predstavljajući rizik da se operiše. Rana je brzo zarasla, a deda nije osećao posledice tog ranjavanja. (Ili je i o tome pričao – ćuteći?)

Tek s promenom vremena, deda bi znao da zastane, prezrivo pogleda u svoju levu nogu i prozbori:
– Opet počinje da šeta!
A kad bih ga upitao ko šeta i gde, on bi se obrecnuo:
– Ko? Pa, geler, ko bi drugi pred nevrijeme šetao uz nogu-niz nogu?!

Jednom je u mom prisustvu bio primoran da nekom sumnjičavcu ispod jastuka izvuče rendgenski snimak svoje potkolenice na kome se, između deblje i tanje nožne kosti, video ugnežden taj legendarni geler, njegova ratna poputbina.

SUVI LIST

O, malo je onih koji su okusili to zadovoljstvo da postignu gol na svom debiju za školsku reprezentaciju, pa još protiv omražene škole iz obližnjeg sela Maje, koja nas je godinama nemilice pobeđivala!

Bilo je to u mom šestom razredu. Iako žmurim – vidim kao da je danas bilo. Naš desni bek Šućura izvodi aut, udara loptu svom silinom, takođe ne gledajući, i šalje je pred protivnički gol gde, naravno, nema nikog od naših suigrača. Srećom, njihov half Klarić nespretno udara loptu temenom i ona u visokom luku, čini mi se – čitavu večnost – pada prema meni.

U tom trenutku, nošen nekim ubilačkim nagonom, krećem u nameri da je presretnem. Ne vidim ni gde je protivnički gol, ni gde su drugi igrači, moji i protivnički. Na sve je pao mrak, samo lopta svetli kao kometa koja je od nas četrnaest na terenu baš mene izabrala. Nisam joj dozvolio da padne na zemlju. Presreo sam je nekih tridesetak centimetara od tla i svom snagom udario desnom nogom. Ništa nisam video – kao što ni sad ne gledam dok ovo pišem – ali sam čuo huk mase sa obale pored igrališta, gde su se sakupili đaci čitave škole, brojni meštani i – Ona, koja me nikad nije primećivala!
Prilazi mi naš kapiten Relić i viče:
– Bravo majstore! Nije ga ni vidio!

Onda me sustižu i ostali suigrači, obaraju na travu i zatrpavaju svojim telima. Prvi put u istoriji međusobnih susreta vodili smo protiv škole iz Maje!

Međutim, i tu smo utakmicu izgubili, kao što sam i ja, uprkos onom remek-delu od gola, izgubio utakmicu protiv Njenih udvarača iz sedmog i osmog razreda.

KRALJ

Baka Ljuba, očeva majka, držala je u svojoj sobi stari kovčeg sa tri velike i duboke fioke, svaka sa po dve bele keramičke ručice sa crnom tačkom u sredini, dve slepe zenice. Između njih, na jednakom rastojanju, nalazila se po bravica koju su otključavala tri mala ključića nanizana na vrpcu sačinjenu od raznobojnih konapčića, koju je baka držala privezanu negde za pojasom i od koje se nikad nije odvajala.

Taj kovčeg sestra i ja nismo smeli ni da dodirnemo, a kamoli da padnemo u iskušenje upoznavanja njegovog sadržaja. Ne sećam se da li je postojao neko pred kim bi se baka odobrovoljila i otvorila makar jednu od one tri fioke.

Međutim, oboje se sećamo da je baka pred nama, možda neoprezno, ipak pokazala jednu od svojih dragocenosti. Ne sećamo se kojim je povodom to učinila, ali nam je oboma ostalo trajno urezan trenutak kad je iz novinskog papira izvadila uokvirenu i zastakljenu fotografiju jednog dečaka u odelu, pažljivo je brišući vlažnom laktom i jedva primetno se smešeći.
– Ko je to, bako? – pitalo je jedno od nas.
– Naš kralj! Vidite kako je lijep!
A kada je sa fotografija skrnula pogleda na nas, bila je nalik na nekog ko se probudio iz dubokog sna, pa ne može da pojmi gde se nalazi. Njena neodlučnost se brzo preobrazila u zaprepaštenost što nas tu zatiče, te nas bez objašnjenja najuri iz sobe.

Kad je umrla, 1983. godine, bezuspešno smo po kovčegu tražili njeno “tajno bogatstvo”. Osim “samrtne odeće”, par fotografija tetki, stričeva i njihove dece – nije bilo ničeg važnog i iznenađujućeg.

Fotografija kralja Petra II kao da je u zemlju propala.

SLIKANJE

– Sad se možemo slikati! – progovorio je čovek pored mene kad je u rano jutro 4. avgusta 1995. godine počela artiljerijska kanonada Hrvatske vojske. U očima ostalih ljudi pročitao sam istu rezigniranu misao i preciznu dijagnozu. To što je u njima “pisalo” ne može se pročitati ni u jednoj knjizi.

Poraz i poniženje koje se iz takvog pogleda „čita“ dugo zri u svakom čoveku, da bi najpre izbili u očima, iz kojih proviri onaj praiskonski strah, što sve razoružava i iz svake misli isisava smisao. A kad se to desi – prekasno je za svaki pokret i akciju.

Dok, s druge strane fronta, stotine hiljada ljudi, naših protivnika, nalaze se u stanju punog zamaha, uzavrelih tela i misli. Pokušavam da zamislim tih par sekundi na našoj strani fronta duž stotina kilometara. Konsterniranost u desetinama hiljada ljudi čija su srca u neverici zastala, dok su sve telesne funkcije na tren ispale van stroja, u nedoumici koji je pokret u takvoj situaciji najsmisleniji.

Potpuna prepuštenost onom (onima) iza okulara (ili druge strane nišana). Bez misli i osećanja. Van sebe i van svega. On(i) bir(j)a(u) rakurs iz koga nas gleda(ju), kao i trenutak kada će pritisnuti okidač/obarač.
– Sad se mogu slikati! – jedina je misao koja tog trena postojala u svakom od nas.
I doista – “slika” je impresivna i neponovljiva!
Što je više skrivam i potiskujem, ona izbija na najneočekivanijim mestima i izranja u nejneverovatnijim situacijama. Prati me u stopu i podseća da sam pozirao jednom suludom trenutku koji mi je promenio sudbinu i otrovao život.

OREOL

Kad su 1941. godine ustaše odvodile muškarce iz mog sela, jedan od njih je ispred dvorišne kapije dugo dozivao mog dedu po ocu, Petra, da bi mu dao što više vremena za beg.

Deda je, doista, pobegao kroz otvor na podu drvene kuće koji je vodio u podrum i odšunjao se niz voćnjak do potoka, a odatle do prvog šumarka, gde je sačekao da racija prođe. Nikad nije saznao ko mu je dao šansu da izbegne nož koji je čekao sve odvedene. Pretpostavljao je da mu je pomogao neko od glinskih Hrvata sa kojim je godinama trgovao stokom.

Međutim, 1995. godine, deda nije izbegao oštricu bajonete, iako je umro petnest godina ranije. Preciznije rečeno, bajonetu nije izbegla dedova fotografija, koja je visila na zidu naspram vrata najveće sobe u kući. Pošto smo izbegli, naše selo je zaposela hrvatska vojska. Usledila je sistematska premetačina, pljačka i paljenje.

Kada je nakon nekoliko dana u selo došao stric iz Zagreba, zatekao je kuću temeljno opljačkanu, ali celu. U velikoj sobi, među gomilom krpa i životinjskog izmeta, našao je bačenu dedovu fotografiju, lica okrenutog prema podu. Podigavši je i otrvši krpom prljavštinu – video je duboko brazgotinu načinjenu oštrim predmetom duž dedovog čela. Staklo koje je štitilo fotografiju puklo je pod udarcem bajonete tako da je ocrtavao pravilan oreol.

EKSPERTIZA

Pre nekoliko godina objavio sam tekst u Ljetopisu, godišnjaku Srpskog kulturnog društva “Prosvjeta” iz Zagreba, pod naslovom “Ja, Srbi i Hrvati”, u kome sam izneo mnoge dečačke dileme i paradokse vezane za Srbe i Hrvate.

Imeđu ostalog, napisao sam da su prededu po majci (Ostoju Resanovića) 1941. godine ustaše odvele u glinsku crkvu i zaklale. Pri tom sam dodao kako sam ga “bezuspješno” tražio u onim fotografijama snimljenim neposredno pred klanje. Upotrebio sam tu reč iz više razloga; jedan od njih bio je svakako i taj što nisam znao kako je pradeda izgledao.

Onda sam sasvim slučajno, putem interneta, saznao da se istinoljubivi Glas koncila bavi tim detaljom u jednom od članaka pod nazivom “Govor mržnje na račun hrvatskih poreskih obveznika”. Glas koncila tvrdi da je fotografija “srpskih seljaka” neposredno pred klanje – “najobičnija povjesna krivotvorina” i da takva fotografija ne postoji. Očigledno da se člankopisac nije preterano unosio u opšti ton mog teksta, kao ni u moguća značenja reči “bezuspješno”.

Dopuštam mogućnost da takva fotografija nikad nije snimljena i da sam postao žrtvom manipulacije. Ali, kako da prihvatim da mi neko spočitava “govor mržnje na račun hrvatskih poreskih obveznika” samo zato što “bezuspješno” tražim zaklanog pradedu na krivotvorenoj fotografiji?

Voleo bih da je i klanje mog pradede i svih ostalih “srpskih seljaka” – “najobičnija povjesna krivotvorina”, odnosno – voleo bih da oni nisu zaklani, pa makar doživotno ostao žrtva manipulacije.

SAN

Neka nepoznata gospoda u crnim mantilima traže moju fotografiju. Treba im za nešto od presudnog značaja.
Ako im je odmah dostavim, moj će život krenuti u sasvim novom smeru. Preturam po čitavoj garsonjeri, ali ne nalazim ni jedne svoje fotografije.
Odjednom su nestali svi albumi koje sam posedovao. Padam u očajanje koje, pored fotografija, ništi i ostale uspomene.
Kroz čitav rat sam ih proneo i spasao, da bi ih u garsonjeri od osamnaest kvadrata izgubio.
Onda mi na pamet pada spasonosna misao – imam je u ličnoj karti i pasošu!
Nalazim ih, otvaram, ali fotografije nema ni u jednoj ispravi. Na mestima predviđenim ѕa njih – zjape
prazni kvadratići.
Preklinjem crnomantijašku gospodu da sačekaju još koji trenutak.
Dok se ne fotografišem.
Zovem Rausa, fotografa.
Do đavola, telefon mu daje signal zauzeća.
Kunem ga i dozivam koliko me grlo nosi.
Sad je našao da razgovara!?
Konačno se javlja „na drugoj strani“.
Pita me što ga cimam u ovo doba.
– Koje doba? Čoveče, radi se o životu i smrti! – izdirem se i nastvaljam da ga preklinjem.
– Moraš da me fotografišeš!
On se, po svom običaju, smeška i kaže:
– Pa, dođi, danima te čekam!
– Gde da dođem? – gotovo cvilim.
– U Spomen-park Šumarice!
– Gde se tačno nalaziš?
– Ispred “Spomen-obeležja naroda Hrvatske žrtvama u Kragujevcu”! Tu jedino mogu da te vidim.
Od Rausovog gromoglasanog smeha probudio sam se u “goloj vodi”.

IZA I ISPRED OKULARA

Zagledam se ne bih li video oko onog koji gleda s one strane okulara. Plašim se njegovog pogleda i načina kako to radi. On sve vidi i poznaje, a ostaje nepoznat. Ako mi se i učini da poznajem onog ko stoji iza stativa na kojima stoji foto-aparat – vi mi možete ali i ne morate verovati; jer vas se to ne tiče. I vi i ja znamo da samo ono oko koje niko ne može da sagleda vidi ponajbolje.

Možda me i nije gledao, ali mi podastire fotografije kao potvrde da me je video. Po običaju, “uhvatio” me je u trenutku na koji nisam ponosan; štaviše – pre bih ga se postideo. Uveravam i sebe i vas koji ovo čitate – kako to nisam pravi ja, jer na ponuđenim fotografijama jedva da ličim na sebe.

Da, to je on – moj stric iz Velike Plane – čije ime nosim. Pionir fotografisanja u našoj porodici i tvorac mojih prvih portreta. Tako je oduvek bilo: jedan M. D. ispred okulara, a drugi M. D. iza njega. Uvek nas je delilo neko čudo tehnike. Danas nas deli najsavršenija sprava – a zovu je smrt – što, poput foto-aparata, dozvoljava gledanje samo u jednom smeru; onom u kojem još uvek poziram.

Objavljeno u časopisu POVELJA, br. 3 / 2008.