(sinopsis za didaskalije igrokeza sa uvodnom replikom)
U prepunu salu Biblioteke s „teškom mukom” se probijaju: Voditelj Programa, Pisac i Em Kritičar Em Urednik. Po njihovom ulasku nastaje „grobni muk”. Kada se, nakon tako bliskog kontakta sa Ljubiteljima Pisane Reči, konačno popnu na pozornicu, sva trojica s olakšanjem sedaju na stolice. Na stolu, ispred njih, stoji uspravljen primerak knjige Književno WeČe a ispred svakog od učesnika mikrofon na malom stalku. Sva ostala lica ovog komada nalaze se u publici. Čitaoci i gledaoci ovog igrokeza pozvani su da po nahođenju domišljaju replike.
VODITELJ PROGRAMA: (Lokalna spisateljska veličina, pomalo odsutan, ne bez izvesnog prezira spram publike; a kada joj podari nekoliko svojih Misli, to liči na obraćanje nekom dalekom i Literature dostojnijem slušaocu, dok je prema Piscu i Em Kritičaru Em Uredniku pritvoran do neukusa. Svojom ozbiljnošću kao da namerava da među prisutne unese dozu strahopoštovanja i time povrati Izgubljenu Ozbiljnost Književne Reči):
– Poštovani publikume, povodom izlaženja iz štampe dugo očekivane i još duže najavljivane knjige Književno WeČe, među prvima smo odlučili da u naš mali, ali zato ne i neobavešteni grad dovedemo jednog od ponajboljih, ako ne i najboljeg našeg živog autora – Gospodina Pisca. Sa nama je urednik renomirane edicije Knjiga knjigu stiže, gosn. Em Kritičar Em Urednik, koji je uprkos velikim obavezama na fakultetu, u izdavačkoj kući, u žirijima za dodelu književnih nagrada i u nedeljniku u kojem piše kolumnu, našao vremena i za višenedeljnu turneju Gospodina Pisca i došao u naš grad da iznese svoje stručno mišljenje o ovom nesvakidašnjem Delu. Pozdravimo ih obojicu toplom dobrodošlicom! (Gromoglasan aplauz)
EM KRITIČAR EM UREDNIK: (Od one najraširenije vrste, kompententan za sve i svakog, a naročito za ovog Pisca, nepresušno skladište opštih mesta, apologičar od zanata, gurman pre svega, pored razumevanja u knjige, vrstan je poznavalac vina i hrane. Omiljena pasija su mu izvorne narodne pesme, jedva čeka da Književno WeČe završi kako bi uživao u bogatoj trpezi. A uz trpezu, zna se, ubrzano rade pljuvačne žlezde; čak isuviše, tako da ostatak pomenutih izlučevina koristi kako bi njima obilno namazao svoje kolege, kritičare i pisce. Pokazaće se da je i vrstan politički analitičar, pošto je to danas prestižno zanimanje! Ali, pre toga mora da, kao i obično, nadahnuto i praznjikavo izrekne Pohvalu Piscu. Delo može i da izostane! Biće to besprekorno slaganje rečenica tokom narednih 45 minuta, elokvencijom će zabašuriti svaki smisao knjige, ali će zato pobrati dug i frenetičan aplauz. Po okončanju aplauza oko njega će se natiskati većina lica iz ovog igrokeza...)
GOSPODIN PISAC: (I on u afektaciji – sujetan kao i svi oni koji bezrezervno veruju u svoje Delo, uvek željan laskanja i podilaženja, neprestano u Pozi Pisca, mrtav ozbiljan, vidno zagledan u, za običnog smrtnika, nedogledne predele večnosti koji se kriju iza one linije koja spaja zid i plafon sale. Dabome da ne propušta priliku da sa Književnosti sklizne na političke aluzije i naklapanja. Predstavlja se i kao pisac iz Dijaspore, pošto je tamo boravio nekoliko godina, uživajući u blagodetima nekoliko stipendija raznih nevladinih Fondacija i Organizacija. Kao svi Veliki Umovi, mrzovoljan je spram: života, književnosti, svoje zemlje i naroda, vlasti „kao takve”...)
NOVINARKA GRADSKE TELEVIZIJE: (Po kazni poslata da prati „kulturne događaje” u gradu. Dakle – neupućena, ali zato drska i samouverena prilikom postavljanja pitanja. Uvek joj se žuri, pošto se u isto vreme održava još jedan sličan „kulturni događaj” u gradu koji je obavezna da „otprati”. Zato insistira da snimi razgovor sa Gospodinom Piscem pre početka Književne WeČe-ri, a snimatelj će uhvatiti par kadrova sa prvih pet minuta WeČe-ri. Kad Piscu postavlja pitanja, nikad ne sačeka da ovaj do kraja na njih odgovari. Gospodin Pisac se, međutim, ne buni; pred kamerom se ponaša kao hipnotisan i poslušan sluga. Novinarka će zajedno sa svojim snimateljem, uz veliku buku, napustiti salu posle onih pet minuta WeČe-ri...)
NEKOLIKO EGZALTIRANIH LJUBITELJKI LEPE NAM KNJIŽEVNOSTI: (Nakon tunjavog i narazgovetnog čitanja Gospodina Pisca i nerazumljive apologije Em Kritičara Em Urednika, one se, naravno, obavezno javljaju iz publike sa serijom najbanalnijih pitanja koja će se odnositi na Lepotu Pisane Reči Kao Takve, naširoko će hvaliti Piščeva opšta mesta. On, Pisac, biće vidno tronut kad to čuje. Ushićene, ustreptale i ganute, pohvaliće se da čitaju sve i svašta, ali naročito prisutnog Gospodina Pisca. Po okončanju zvaničnog dela WeČe-ri, sledi prijatno ćaskanje sa Piscem koje one s nestrpljenjem čekaju i zbog koga jedino i dolaze. Na licu mesta kupuju knjigu Književno WeČe kako bi im Pisac napisao svoju kitnjastu posvetu. Nekoliko puta izgovaraju svoja imena kako bi ih On ugradio u tu dragocenu građevinu od žvrljotina. Uvek se teško i bolno odvajaju od Njegovog Veličanstva Pisca; bukvalno ga drže za rukav, informišući ga o svojim književnim pokušajima i prikazanjima...)
PROFESORKA KNJIŽEVNOSTI: (Nalazi se u klimakterijumu, obučena po modi od pre dvadeset godina; dominiraju: šeširić, muštikla, ćilibarski broš, lepeza. Tokom Književne WeČe-ri hvata beleške. Uvek se javlja na kraju, kako bi “rezimirala”, pretežno se obraćajući Em Kritičaru Em Uredniku, dopunjujući ga svojim zapažanjima, rabeći anahronu književnoteorijsku terminologiju, potpuno uverena da „razume” Tajnu Umetnosti, kao i to da se ona, Umetnost, može egzaktno izmeriti...)
PISAC IZ POTAJE: (Ili onaj koji bi žarko želeo da to bude, ili, još gore, onaj koji je sebe ubedio da je Pisac, snishodljivo se obraća Gospodinu Piscu, pominje mu svoj obiman, ali neobjavljen opus. Prepun je prezira spram sveta koji ne mari za Književnost, ozlojeđen što danas mnogi pišu i štampaju, nezadovoljan što većina ljudi ne čita i što dotična sredina nema razumevanja za Umetnost, pogotovu njegovu. Ukratko – vrlo nesrećno stvorenje...)
SOCIOLOG KULTURE: (Žena. Scijentistička napast. Došla je na Književno WeČe ne iz ljubavi prema Književnosti, nego profesionalno, da posmatra WeČe kao fenomen. Podrazumeva se da je pročitala Književno WeČe. Knjigu je, naravno, “shvatila” bukvalno. Ne slaže se, kako sama kaže, sa stanovištem pisca. Isuviše je to crna slika. Poziva se na svoja istraživanja, pokazuje dijagrame i grafikone koji oslikavaju učestalost prisustvovanja na Književnim WeČe-rima, jednom bojom je naznačena mala, a drugom velika nužda, a trećom broj mučnina i povraćanja neposredno nakon završetka WeČe-ri...)
BIBLIOTEKARKA U NEKOLIKO EGZEMPLARA: (Prisutna samo zato što se Događaj odvija u ustanovi u kojoj radi. Naizmenično domaćinski razdragana i odbojno mrzovoljna. Na svom licu ne skriva prezir; kako prema Knjizi kao predmetu, tako i prema onima koji ih pišu. Povremeno tronuto ustrepće očnim kapcima, da bi se na momente prepustila diskretnom dremežu. Često gleda na ručni sat, jedva čekajući da WeČ završi...)
PSIHIJATAR: (Upravnik mesne Duševne bolnice, pun dušebrižničkog obzira spram svih učesnika Književne WeČ-ri, gleda ih nadmoćno i sa visine, ali sa vidnim razumevanjem svega i svih. Zabrinut za stanje naše Lepe Književnosti, a ovakve manifestacije vidi kao neku vrstu konkurencije ustanovi gde sam radi. Međutim, on je istovremeno i zahvalan, jer lako pronalazi svoje bivše, sadašnje i potencijalne pacijente. Piscu načelno zamera što su mu se likovi, a istovremeno i njegovi bivši i budući pacijenti, iz knjige preselili u publiku, a Em Kritičar Em Urednik to ne primećuje...)
PENZIONER: (Drema, držeći u rukama novine okrenute naopačke, povremeno se budi i odmah upada u reč svojim nesuvislim komentarima, pa ponovo pada u dremež, u kojem odmahuje glavom, generalno neodobravajuć sve rečeno i prećuatno. Uz sve to, smeška se kao jednogodišnje dete posle obavljene velike nužde...)
UMO-BOLNIK: (Drži nabijenu kapu sa ušankama, pod pazuhom mu knjiga Žaka Deride, borac za zaštitu životinja, tokom Književne WeČe-ri povremeno ustaje i gimnasticira, i on ima na kraju Pisca nešto, diskretno, u četiri oka, da priupita...)
LIK SA TRANZISTOROM: (Neprestano drži tranzistor na uhu i tiho pevuši. Povremeno pojačava ton kad se emituju vesti, usmerava antenu u najpogodniji položaj za prijem signala. Prisutni ga često gurkaju laktovima i šapatom opominju...)
LJUBITELJ UKRŠTENICA: (Zabavljen svojom pasijom. Na krilu strpljivo ispunjava prazne kvadratiće ukrštenice, ali se ne ustručava da usred Književne WeČe-ri priupita ljude koji sede oko njega za pojam koji ne ume da odgonetne...)
FILATELISTA: (Po reverima sakoa oboružan je mnoštvom bedževa i značaka. Postavlja najgluplja moguća pitanja, bolje rečeno – upravo rečenu konstataciju ili odgovor vraća u prethodno stanje, praveći od njega pitanje, kao na časovima konverzacije...)
LIK SA KUČETOM U NARUČJU: (Trešten pijan, bunca iz svog delirijuma, pokušava da se pridigne sa stolice, ali nikako ne uspeva. U naručju drži kuče, običnog avlijanera, oko čijeg vrata je privezan beli plastični konopac. U očima tog stvorenja jedino što može da se nasluti jeste strah od prisutnih i neka životinjska nelagodnost što se tu zateklo...)
RATNI VETERAN: (Nosi razdrljenu košulju sa kamuflažnim šarama, a na njoj nekoliko značaka i odlikovanja. Ispod nje, na beloj majici, može se pročitati:
SVIMA NAM JE IME MIRKO!
Budno patriotsko oko i uho koje reaguje na svaku devijaciju glede domoljublja...)
PRIPADNICA POKRETA ŽENA U ŠARENOM: (Uredna i doterana, što ne znači i našminkana, žena srednjih godina. Na njenoj crnoj majici može da se pročita slogan: SVIMA VAM JE IME RATKO! ... )
POLICAJAC U CIVILU: (Dosađuje se i vrpolji kao da je crvljiv, češka se po glavi, nelagodno mu je dok fingira ljubitelja Lepe Književnosti; i on je, izgleda, ovamo poslat po kazni. Sazanajemo da je policajac tek kada mu, u jednom momentu, iza pojasa ispadne pištolj, zveknuvši o parket kao bomba...)
VERSKI FANATIK: (Opremljen velikim krstom na grudima, sa brojanicom među prstima, iz džepa sakoa viri mu Biblija. Interesuju ga, dabome, verski aspekti Dela, bolje rečeno – odsustvo bilo kakve vere u njemu! Neprestano se krsti i levom i desnom rukom, kao da je pred nečastivim...)
(A druženju nikad kraja...)
