Kentauri iz pandemonijuma naše književnosti
7. Mart 2010.Kod nas je nemoguće u čistom obliku naći kako kritičara, tako i urednika. Oni se, obično, kriju iza obe navedene maske. Kad se obratite nekom od njih kao kritičaru, on će se, uz izvinjenje, predstavljati kao urednik i obrnuto.
Ako ste – jadni ne bili – doneli svoj rukopis književnom kritičaru na ekspertizu, on će vam se obratiti prozuklim glasom urednika siromašne izdavačke kuće koja je korak do bankrota. Uz to, neće propustiti priliku da vam održi lekciju o tome šta danas „ide” na čitalačkom tržištu i kako se piše u Evropi i Americi. Procenjivaće ciljnu grupa koja će vaše Delo čitati i u koliko će ga primeraka prodati. Dok savetuje pisca koji drhturi pred njim kao kritičarem, on će mu glagoljati da se „približi” Njenom Veličanstvu Čitalačkoj Publici, jer se ne piše za kritičare, ni za desetinu visokozahtevnih čitalaca, nego za čitalački plebs.
Ponudite li rukopis uredniku izdavačke kuće, on će vas besplatno edukovati o književnim trendovima u Svetu i kod Nas i podučiti kako i o čemu treba da pišete ukoliko želite uspeh kod kritike.
– Zašto pišete o Brunu Šulcu, kad ste mogli i o Karađorđu?! –upitaće vas on sasvim ozbiljno.
Postoje i oni slučajevi kad Urednik služi vlasniku Izdavačke kuće kao amortizer ili tampon od nasrtljivih pisaca koji još uvek veruju da je kvalitet presudan kriterijum kod odlučivanja šta će se i kome će se štampati ponuđeni rukopisi.
