Demaskiranje odsustva vrednosti / Željko Milanović. - [U] Književni magazin (br. 126-127, decembar 2011 – januar 2012), str 56-58.
Heraklovi šmrkovi i Augijeve štale / Goran Dakić. – [U] EuroBlic (7. jun 2011), str. RS12.
_____________________________________________________________________
Željko Milanović
DEMASKIRANJE ODSUSTVA VREDNOSTI
U prozi Mirka Demića neretko smo sretali pisce ali i književnost na mestu junaka (Bruno Šulc u romanu Ćilibar, med, oskoruša ili čitav niz pisaca u zbirci pripovedaka Molski akordi). Sa knjigom fluidnog žanrovskog samoodređenja Demić čini, samo na prvi pogled, neočekivani obrt – Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič i Zupan, Selimović, Milka Žicina, Ujević, Dučić i Krleža, podjednako sa svojim razmišljanjima o književnosti i svojim sudbinama, postaju junaci eseja, (p)ogleda i marginalija svedočeći o kobnom susretanju književnosti oslobođene vanumetničkih imperativa i nitkovluka ideologije – one malograđanske ili bilo koje druge, svejedno.
Kao i do sada, Demićeva književnost nastavlja da oblicima u kojima se ostvaruje propituje žanrovske uslovljenosti i da istovremeno obogaćuje žanrovske potencijale dajući im nove sadržaje i uspostavljajući nove odnose između raznorodne građe. Šta su u Demićevoj knjizi Pod otrovnim plaštom eseji, (p)ogledi i marginalije – koji od raznolikih tekstova ove knjige pripadaju ovim vrstama? Hibridni oblik kojem teže njegovi tekstovi se ne zaustavlja u svojoj pojedinačnoj zaokruženosti već svoje potpuno značenje dobija tek u okvirima knjige kao celine kojoj autopoetičko postaje primarno u krajnjim ishodima razumevanja. Žanrovsko samoodređenje nema za svrhu da omeđi pretpostavljena značenja već da zamagli značenje ove knjige kao iskrene i u dugom vremenskom periodu samoposmatrane, građene i ostvarivane poetike (knjiga sadrži tekstove nastajale u periodu 2000-2010). Ako su Trezvenjaci na pijanoj lađi iz perspektive autora smatrani „srpsko-hrvatskim romanom“, knjiga Pod otrovnim plaštom se može čitati kao roman svetske književnosti u kome su junaci Desnica, Kiš, Šulc, Gombrovič, kao glavni akteri, novootkriveni i promišljeni ključni pojmovi njihovih poetika, dakle i sama književnost koju zagovara autor.
Pod otrovnim plaštom se nalazimo od samog početka knjige, od trenutka kad Herakle upućuje Zevsu svoje pitanje: „O, veliki Zevse, u kojoj li sam zemlji?“ Ovo pitanje nije izraz očaja već protesta koji se tiče i naše sadašnjosti. Mnogima je poznata česta promena načina na koji se imenovanjem Balkana i njegovih država osmišljava i preusmerava sudbina njihovih stanovnika, ali Heraklovo pitanje beleži i iskustvo lutanja iz koga se piše, kao što je to bio slučaj i u prethodnim Demićevim knjigama. Demić iznova problematizuje iskustvo granice da bi sebe i nas odvratio od pomisli da je smirenje moguće – mir koji mitski Herakle dostiže je ograničenog trajanja, a književnost ostaje da traje ispod Heraklove kože.
U završnom poglavlju knjige („Vade mecum“) Demić kaže da mu se legenda o Heraklu učinila posebno podesnom za poređenje sa književnim zanatom. Zaista, Herakle u svađi sa bogovima i vladarima, pred zadacima koji izgledaju nemogući, ali sa maslinovom batinom i mudrošću uspeva da zadobije milost i onih bogova koji mu nisu naklonjeni. Analogija između književnosti i Heraklove sudbine je sprovedena dosledno u Demićevoj knjizi ali nam ostavlja prostor da je i sami razvijamo nakon čitanja ove, nadasve, poetički hrabre, uzbudljive i ubedljive knjige. Mit o Heraklu, u svojim mnogobrojnim varijacijama, beleži da su zajednice širom Mediterana želele ovog junaka da prisvoje za sebe – pisci o kojima piše Demić dele sličnu sudbinu (naročito Desnica) ali ima i onih koji bi da se dodvore svima (videti tekst „Ogledanje kovač(nice) u zrcalu“); Heraklu je bilo teško da sluša svog učitelja – možda baš u otporu svakom gotovom receptu i počinje trajni sukob pisca sa svetom; kralj Euristej, kao šesti od dvanaest zadataka, od Herakla traži da počisti Augijeve štale a kad vidi da je ovaj i to učinio uz pomoć iskopanog kanala, to delo i ne računa kao poduhvat – da li svaki ispunjeni zadatak književnosti neizbežno vodi ka novim zahtevima, da li se izvršavanjem zadataka neizbežno uništava i sopstveno delo?; na svom putu Herakle se obračunava sa divom Ajantom koji crpe svoju snagu iz dodira sa zemljom – kakvu poetiku Ajant zagovara?; kralj Euristej (u Demićevoj knjizi nije zaslužio da bude pomenut možda i zato što se skriva iza bezbrojnih imena koje se pišu velikim početnim slovom i označavaju zamišljene pojmove) smišlja sve teže zadatke a kad ih Herakle ispuni i dođe na dvor sa trofejima, nesrećni kralj beži u svoje podzemno skrovište – možda je upravo pitanje ko igra ulogu onog ko postavlja zadatke pred književnost, iako ne eksplicitno predstavljeno, ključno pitanje knjige. Heraklova apoteoza jedino ima smisla ako postane preduslov detronizacije – nije li svaki književni obred smislen ako je praćen ironijom? I, da ne zaboravimo, Herakla uništava ženina ljubomora uz sadejstvo otrova koji mu je koristio da se domogne slave – taština spisateljska je neizmerna jer se višestruko umnožava i parazitira na svakom delu vrednom pažnje.
Na početku i kraju otrovnog plašta nalaze se tekstovi izbeglice iz romana Ćilibar, med, oskoruša. Demić sam kaže da je prvi od njih izostavio iz romana zbog njegovih „esejističkih pretenzija“. Proterani iz romana, ovi tekstovi kao da imaju nameru da sakriju kako se u knjizi otvorenih esejističkih pretenzija razvija pripovedna nit oko Demićevog iskustva čitanja života i poetike drugih pisaca, kako on kaže, njegovih duhovnih očeva kojima je i on otac. „Heraklovi šmrkovi“ i „Augijeve štale“, dve celine knjige, okupljaju tekstove kojima nije dovoljno da se uzaludno istroše u istoriji književnosti već da otkrivanjem do sada neuočenih veza i poetičkih dominanti Demićevih pisaca, govore i o aktuelnoj književnoj sceni i samom autorovom shvatanju književnosti. Ako „šmrkovi“ predstavljaju sredstva, „štale“ su prostor koji se neprekidno mora održavati čistim, čistim i od insistiranja na moralnom čistunstvu širom zatvorenih očiju. Ako su „šmrkovi“, taj modernizovani segment mita, pružili uvid u književnost koja tokom 20. veka neguje osporavalački i buntovnički žar i duboko neslaganje sa postojećom estetikom (Desnica), interes za čudo i dokument da bi se potvrdila vrednost i autentičnost (Kiš), nesigurnost koja rađa poetiku udružena sa pobunom protiv autoriteta (Selimović), anticipirane odgovore „narudžbinarskoj književnosti“ (M. Žicina), umetnost koja operiše u premoralnim dubinama (Šulc), idejnu nepristojnost koja je umetnički plodotvorna i neobuhvatljiva (Gombrovič), požudu, bes, bunt i mahnitost iza kojih se nalazi očajanje (Zupan), onda „štale“ svedoče o uzaludnosti njihovih napora (setimo se da Euristej Heraklu čišćenje i ne priznaje kao herojsko delo). Drugi deo Demićeve knjige iskoračuje iz istorije književnosti jer zna da bi ostajanjem u njoj mogao svoj govor da petrificira – zato govori o sada i ovde. Kroz čitavu knjigu su rasuti tragovi sadašnjice. U „Heraklovim šmrkovima“ je diskretnije prisutno (zagovornici „lepo ispričane priče“ i danas uznemireni Desnicom; slava, privilegije i Akademija kao motiv koji nema M. Žicina; Gombrovič koji i danas čara...), ali u „Augijevim štalama“ Demić vrlo precizno anatomizira svoju poziciju u književnosti danas kao i poziciju sadašnjih književnih napetosti u svojoj književnosti (estetsko i etičko se povlače pred ideološkim ili nacionalnim, individualna zasluga se pripisuje nacionalnoj; književnu pripadnost bi morali da diktiraju srodnost i senzibilitet; provala osrednjosti kao modernog oblika varvarstva; književnost kao zadovoljenje nekrofilske gladi; stvarnost koja priziva demonizam malog čoveka; glupost trajno određuje književne megalomane...).
Demić uvek pruža drugačije i plodotvornije uvide u književna dela 20. veka koja nam se lako mogu zgaditi nadobudnim tumačenjima. U čudesnom dijalogu o književnosti u kome učestvuju Desnica i Kiš svojim iskazima o poetici, uloga osobe koja intervjuiše pripada jedino Mirku Demiću. Prateći Desnicu i Kiša od njihovog rođenja, od „ambigviteta porekla“ i „uznemirujućih različitosti“, preko ratničkog porekla, interesovanja za muziku u mladosti i uticaja muzike na njihovu književnost, odnosa prema fantaziji, formi, načinu na koji se stvara, stilu, poetici, lenjosti, banalnosti, sumnji, pušenju... razotkriva se veliki broj tačaka podudarnosti između ove dvojice autora. Da li je preterano tvrditi da Demić koji sve to otkriva i sam deli njihovu usamljenost u književnosti?
Demićevom proznom stvaralaštvu je bila neophodna ovakva knjiga koja na ubedljiv način predstavlja koordinate među kojima se ostvaruje njegova poetika podjednako koliko je bila potrebna našoj književnosti da bi nam ukazala da bez izmene entuzijazma i zgađenosti nad književnošću i svemu onom što se nalazi u njenoj blizini ne može da nastane atmosfera u kojoj nastaju trajno vredna dela – rat vođen u ideološkim rovovima sa zastavama bilo koje boje je loše sakrivena želja da se očuva postojeće stanje u kome, kako kaže sam Mirko Demić, zakleto (ne)pripadanje predstavlja masku nedostatka vrednosti.
_____________________________________________________________________
Goran Dakić
HERAKLOVI ŠMRKOVI I AUGIJEVE ŠTALE
Legenda o Heraklu predstavlja „tačku oslonca“ eseja, (p)ogleda i marginalija Mirka Demića koji su objedinjeni u knjizi „Pod otrovnim plaštom“ i koja predstavlja jedan od retkih, ali preko potrebnih pokušaja „spasavanja olupina onih lađa koje su nedovoljno uočljive oficijelnim radarima ili su razbijene udarima o podvodne hridi ravnodušnosti“.
Reč je, naime, o knjizi koja je u neprekidnom dijalogu sa Desničinom poetikom polemičnog u umetnosti i koja predstavlja paradigmu onoga što bismo mogli nazvati obdukcijom „lešina takozvanog književnog života“. Stoga je više nego neophodno ukazati na eseje „Polemičnost Vladana Desnice“, „Pripadati svom nepripadanju“ i „Fuš-note“. U prvom od njih, „Polemičnost Vladana Desnice“, Demić ukazuje na ideološku presu komunističkog sistema koja decenijama nije dozvoljavala štampanje Desničinih „Progutanih polemika“ u kojima autor odgovara na mnogobrojne, u većini slučajeva neliterarne diskvalifikacije najgore vrste. Ta vrsta subverzivnog delovanja trajala je sve do prvih godina 21. veka, kada su „Progutane polemike“ konačno i objavljene, iako se čini da je Desničino polemično delo i dalje predmet nerazumne nezainteresovanosti.
U eseju „Pripadati svom nepripadanju“ Demić govori o sve aktuelnijem problemu identiteta, koji, manje ili više, postaje i jedno od osnovnih težišta postmoderne književnosti. Dijagnoza prema kojoj živimo „u okruženju u kojem estetska i etička funkcija umetnosti sistematski ustupa mesto onoj ideološkoj ili nacionalnoj“ nije tek opšte mesto, već potreba da se preispita mesto u sistemu umetnosti koja je, setimo li se Getea, anacionalna. Primeri Gombroviča, Nabokova, Borhesa ili, pak, Eliota, najbolje dokazuju da svaka pripadnost podrazumeva tradiciju, koja, sa druge strane, ne mora nužno biti (i) nacionalna.
Naposletku – marginalije „Fuš-note“. I „u njima“, između ostalog, Krleža, Lasić i Kovač sa šovinističkim izjavama i neliterarnim tvrdnjama, koje Demić podvrgava sudu zdravog razuma, uz neophodnu dozu ironije i sarkazma. I vredno svedočanstvo u kojem nas Demić podseća da je jedan žiri jednom zapisao da je knjiga „Igra anđela mnogostruko korespodentna sa Kočićevim delom u celini, u sferi odnosa prema srpskoj istoriji, te u sferi brige o lepoti kazivanja i dubini promišljanja onoga o čemu se pripoveda“... Lepota je, kažu, u oku posmatrača. Kod nas i ćoravi traže takvo „pravo“. U tome je, naime, problem.
