Mirni smo, kao kipovi, i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
S dahom bogova nismo više ljudi.
(Bezimena pesma)
U trenucima u kojim se opraštam od desetogodišnjeg urednikovanja književnim časopisom, sve češće se pitam nisam li tokom poslednje dekade prevideo neko vredno ime, počinio nepravdu, zažmurio pred sjajem, bio slep za novinu i ohol spram mladosti koja dolazi ili, pak, drzak i bezobziran prema onima koji su na zalasku. Kako se moja odluka približavala realizaciji, tako se u meni uvlačila naročita vrsta nespokoja, čak straha od suda upravo onih generacija čije je vreme tek pred nama.
Na pamet mi, naravno, padaju brojne nepravde koje su počinjene gotovo u svakoj književnosti, a u srpskoj pogotovo. Prolaze slike i naviru detalji, nadiru imena poniženih, kao i onih koji su ponižavali i potcenjivali: Vuk Karadžić i Milovan Vidaković, Ljubomir Nedić i Mileta Jakšić, Jovan Skrelić i Vladislav Petković Dis… Međutim, uvek zastanem kod Dušana Srezojevića i njegova strašne i nesvakidašnje sudbine. Kod njegovog imena uvek zanemim i izgubim dah.
Njegova životna priča me je često nagonila da se osvrnem na ovu koju i sam živim, strepeći kud me vodi i čemu stremi. Kragujevac je mesto gde se naši putevi ukrštaju, uprkos rastojanju od stotinu godina. U ovom gradu pesnik je 1912. godine o svom trošku objavio jedinu pesničku knjigu Zlatni dasi, pre nego što mu je na ramena zalegao teški malj Skerlićevih i inih sudova i još teže breme ludila.
Obasuli su ga optužbama da plagira Dučića, Rakića i Velimira Rajića. Najverovatnije da mu je najteže pala ona papa Skerlićeva koja ga je nazvala “književnim primitivcem i poetskim mistifkatorom”. Uostalom, ko nakon takvih diskvalifikacija ne bi oboleo od “manije gonjenja”, kako je glasila njegova dijagnoza? Takve ocene nisu umanjila ni sjajna posthumna čitanja i tumačenja, po kojima ga poznavaoci svrstavaju u red, u njegovo vreme takođe prokazanog Disa, kao i teze da je preteča Crnjanskog.
Imao je nesreću, ili se to na kraju svih krajeva zove srećom, da se nađe u čuvenoj Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića, svog profesora. Upravo zbog toga, na Srezojevića, kao suvišnoga, ostrvili su se i Jovan Skerlić i Gustav Matoš i Svetislav Stefanović. Nije bolje prošao ni kod Tina Ujevića i Vladimira Čerine. Jedini koji je imao sluha za vrline Srezojevićeve poezije bio je stari lisac (iako u sasvim mladalačkim godinama) Stanislav Vinaver, još uvek pod pseudonimom. On će jedini hrabriti pesnika da nastavi sa pisanjem, rezolutno tvrdeći da će neki njegovi stihovi u srpskoj književnosti ostati kao neprolazna vrednost.
Neosporna je činjenica da nakon takvog izliva netrpeljivosti i odsustva razumevanja Srezojević više nije objavljivao pesme. Ostaće nepoznato da li ih je i pisao. Zna se da je u beogradskoj ludnici usrdno vodio dnevnik, koji, dabome, nije “peživeo” (kao ni njegova fotografija, ako je ikad postojala). Taj nesačuvani dnevnik svojevremeno mi je dao za pravo da ga pokušam književno rekonsturisati, i time mu podariti bar literarnu punoću, ako već nije postojala ona stvarna.
Usledile su godine u kojima će se pod vrlo čudnim okolnostima zateći u ludnici, i konačno u njoj i umreti. Nikad se neće znati da li je najpre poludeo pa završio u ludnici ili je poludeo tek pošto su ga u nju smestili. Kruži legenda po kojoj je pesnik imao “naročitih” naklonosti prema bivšoj učenici, koja se, u međuvremenu, udala, pa su ga, u znak odmazde, smestili tamo odakle se živ nije vratio.
Postoje, doduše, utešno mišljenje Radomira Konstatinovića koje opovrgava prethodno iznesenu verziju, uveravajući nas da je Srezojević u svojoj Bezimenoj pesmi udario u neprobojan zid posle kojeg nije bilo moguće stvaralački preživeti. U toj teoriji ima logike, ali ona ne otklanja gorak okus koji nam diktiraju njegova bolest i smrt. Ni nespretni pokušaju da Srezojevića proglase perjanicom proleterskog pesnika, uprkos tome što je svoje poetske vrhunce dosegao povremenim prodorima u nepoznato i onostrano.
Upravo to ga je činilo bližim i intrigantnijim od ostalih, pa sam jednu svoju pripovetku upravo njemu posvetio, njegovim precima koji su izbegli iz Makedonije, ambiciji koja ga je povela i, konačno, odvela u beogradsku duševnu bolnicu, u kojoj je izdahnuo usred pakla Prvog svetskog rata. Konačno, ambiciji koja mu je osigurala mesto u svakoj iole ozbiljnoj antologiji srpske poezije.
U magnovenju, u sve ređim trenucima lucidnosti zamišljam taj strašni ali i veličanstveni prizor koji se odupirao mom pokušaju da ga fiksiram na papir, iako me jednako progoni, ma kud da krenuo i ma šta mislio. Naime, u tom prizoru, kao u kakvom nemom filmu, jasno vidim bolešću pogrbljenog Petra Kočića, takođe abonenta beogradske ludnice, kako bojažljivo, gologlav i odsutan, oprezno hoda za konjskom zapregom koja se uputila prema Novom groblju, vozeći sanduk sa mrtvim Srezojevićevim telom.
U tom prizoru, koji mi se neprestano vraća, ima nečeg dirljivog i vanvremenog, jalove utehe kako i u ludilu postoji solidarnost i bratstvo sanjara. Prisustvo strahopoštovanja prema smrti i, izvesno, nelagode od suda budućih, od kojih je u svojim prvim knjigama ne bez jeze drhturio i sam Andrić. Od kojih drhti svako odgovoran za izgovorenu i napisanu reč.
Pesnika Dušana Srezojevića ne znamo po liku. Taj podatak je jedinstven u celokupnoj srpskoj književnosti XX veka. Svim značajnijim književnicima možemo da se zagledamo u lica, ma kakve fotografije ili crteži ih prikazivali, ali u slučaju Dušana Srezojevića (1886-1916) postoji izuzetak. Mnogi istoričari književnosti su besomučno tragali i još uvek tragaju za njegovom fotografijom, ali je do dana današnjeg ne nalaze. Poznata su samo bleda i nepouzdana svedočanstva savremenika. U njima je bio nalik Branku Radičeviću, kakvog ga pozanjemo sa nekoliko fotografija, ukoliko je uputno verovati analogijama i naknadnim uopštavanjima.
U raznim enciklopedijama, pregledima, hrestomatijama i izborima pored pesnikovog imena veje pustoš, dok jalova inventivnost ide čak dotle da ga ilustruje okvirom unutar kojeg zjapi praznina. Kao da je Srezojević bio žrtva one predrasude koja je ljude odvraćala od ogledala i foto-aparata, bojeći se da će im te đavolske naprave trajno zarobiti dušu. Nažalost, uprokos tom oprezu ili pukom slučaju, duša Dušana Srezojevića bila je na teškom ispitu.
Dakle, ne zavidim onima koji jednog Srezojevića sa opusom od tridesetak pesama imaju na duši. Ali ne prestajem da strepim od mrkih pogleda nekih novih srezojevića, kojima sam, možda, i ja pričinio nepravedu, pozledio ih i odvratio od trnovitog i neizvesnog puta literate u našem vremenu.
Zato uporno gledam u taj okvir bez slike, makar po cenu da u njemu “učitam” i sopstveni lik. Makar ugledao sebe kakvog nisam poznavao.
