Prostor vašeg poslednjeg romana (Trezvenjaci na pijanoj lađi) nastanjuju mnogobrojni pisci, ponajviše srpski i hrvatski. Kako da razumemo njihovu brojnost: kao neizbežnost u odnosima dvaju naroda ili su odnosi među narodima neizbežnost u njihovom stvaralaštvu?
Njihova brojnost pothranjuje utehu da je sudbina junaka, a posredno i samog pisca, tek jedna od mnogih; da ne predstavlja usamljeni incident, već kontinuitet, uprkos utisku diskontinuiteta svakih, pa i srpsko-hrvatskih odnosa. Dokaz da je uvek bilo, kao i da će uvek biti, onih kojima je tesno u vlastitoj koži, nacionalnom određenju, koji su znatiželjni i gladni drugog i drugih, ma koliko im to štetilo ili donosilo koristi. Brojnost s/h primera dolazi i zbog međusobne rasprostranjenosti, izmešanosti i upućenosti jednih na druge, kao i nezbežnosti međusobnih relacija. Zato sam Trezvenjake, ne bez cinizma i zluradosti, „žanrovski“ krstio srpsko-hrvatskim romanom, kako bih čitaoca upozorio da se radi o „zapaljivom materijalu“, kako bih mu sugerisao da je reč o složenom odnosu, prepunom ljubavi i mržnje, ljubomore i zavisti, simpatija i antipatija, uspona i padova, suza i krvi... Drugim rečima, da bude spreman na sve. Doista, između Srba i Hrvata dešava se čitav jedan roman, kako bi se nekad govorilo kad bi ostajali bez adekvatnog opisa ili definicije nerazmrsivih veza među partnerima. A u sklopu tog epohalnog romana, kao neznatna epizoda, utkana je lična priča mog junaka.
Glavni junak romana Trezvenjaci na pijanoj lađi veruje da svaka fabula dovodi do bratoubistva. Može li se tvrditi suprotno: da jedino bratoubistvo dovodi do fabule. Da li je, posle svih iskustava proze i rasprava, i dalje moguća fabula?
Nažalost, ili na sreću, spadam među one pisce koji još veruju kako njihovi čitaoci nisu slepci da bi ih neko vodio pod ruku i prepričavao ono što vidi. Jer, zaboga, naše koordinate su činom rođenja već uveliko zadate. Uobražavam da moj čitalac ide uporedo sa mnom, sa mojom knjigom, da vodimo dijalog, slažemo se i osporavamo, čudimo se i divimo onom na šta nailazimo, tugujemo i delimo ushićenje zbog toga, p(r)overavamo se i zavodimo – čak i naporedo – ćutimo. Makar ispao naivan, verujem da moj čitalac ne spada u one ribe koje se mogu opseniti tek tako sklepanim mamcem, koje ne reaguju na svako zabacivanje udice.
Vaš roman ne dozvoljava sebi da sklizne do primisli o sopstvenoj društvenoj uslovljenosti iako se bavi društveno-opterećujućom temom.
Trezvenjaci su zamišljeni kao provokativan roman, provokativan, pre svega, spram predrasuda koje prate ovako složenu temu. Da je to tačno, potvrđuju i pojedine reakcije, pre svega politička, odnosno ideološka čitanja, diskvalifikacije i denuncijacije autora, gde se, predvidljivo i opskurno, meša piščev stav sa stavom njegovog junaka, pa se pisac kvalifikuje kao pripadnik ruralne inteligencije Srba iz Hrvatske koji su se nekad „groteskno igrali samostalne države“, sve do onih koji su izričiti da roman „radi“ na obnovi „nove jugoslovenske ideje“ u Srba. Pišući roman, mene su interesovale posledice, kako kažete, društveno-opterećujuće teme, kakvi su srpsko-hrvatski odnosi ili njihov izostanak. Posledice, pre svega, na pojedinca. A, kao što je poznato, književnost ima tu privilegiju ili uslovnost da je interesuje, pre svega, pojedinac, njegovi strahovi i nade, tuge i ozarenja, kompleksi nasleđa i nasledni kompleksi.
Kakva je recepcija romana Trezvenjaci na pijanoj lađi u Hrvatskoj?
Zasad je nema, niti joj se nadam. Hrvatske poslenike kulture još uvek više interesuje recepcija njihovih dela u Srbiji, odnosno u Beogradu, što je, dabome, nasleđena „bolest“ iz prethodne, zajedničke države. Hendikep moje knjige krije se i u činjenici što bi svaki govor o njoj povlačio i pominjanje teme „Srba iz Hrvatske“, koja je svima mrska, jer je satkana od samih stereotipa – a jedan od osnovnih motiva pisanja Trezvenjaka bio je borba protiv tih i takvih stereotipa.
Junak koji putuje od Beograda ka Zagrebu sa sobom nosi knjigu Vitolda Gombroviča. Zašto jedino Gombrovič može da izdrži ovaj kružni put koji bi mogao da spoji ili razdvoji nas i njih?
Pomen Gombroviča, dabome, nije slučajan. Njega moj junak priziva, držeću tu knjigu kao talisman, poput brodolomnika koji se hvata za preostali komad olupine. Bliska mu je Gombrovičeva borba sa poljaštvom u sebi, njegov brutalan i bolan obračun sa svojim nacionalnim nasleđem, prihvatajući ga samo kao prostor slobode, a ne kao jaram i otežavajuću okolnost. Priznaćete, to mom junaku, Srbinu iz Hrvatske, nije spasonosno rešenje u okviru velike srpsko-hrvatske priče, ali mu se, davljeniku kojem i slamka otvara prespektive, Gombrovičev vapaj čini utešnim. Gombrovič je samo jedna od brojnih ilustracija onog međutim – tog mitskog prostora o kojem moj junak sneva, kako bi se odbranio od nasrtljivoti i nas i njih.
Vaše prozne knjige često posežu za dokumentima ili za književnim tekstovima. Da li je to posezanje shvaćeno kao znak nezaustavljivog dijaloga sa istorijom i književnošću, polazna tačka poetike?
Svaki tekst je jedna od bezbroj emanacija stvarnosti, a književni – pogotovo. Svoje mesto, ljudsko i spisateljsko, shvatam kao deo kontinuiteta, pa je otuda razumljivo neprestano zapodevanje dijaloga sa našim, kako nacionalnim, tako i svetskim duhovnim nasleđem, ali ne žmurim na ono što dolazi. U tom dijalogu, naravno, iskrsavaju brojna pitanja, oponiranja, prebacivanja, kao i nikad i do kraja zadovoljavajući odgovori. Dijalog sa nasleđem predstavlja meru samosvesti, pa i, ako hoćete, shvatanja neznatnosti (ali, zato ne i – neodgovornosti) svoje uloge i svog vremena u ukupnosti kulture kojoj pripadam.
Kada govorimo o pripovetkama iz knjige Molski akordi, nameće mi se Albaharijevo mišljenje da je celokupna ljudska istorija jedna dugačka rasprava o granicama: granicama tela, granicama uma, granicama nacije. Molski akordi kao da proširuju Albaharijevo mišljenje ka pitanjima granice između svetog i profanog, rodoljuba i izdajnika, bezakonja i pravde, seljaka i gospodina, stvarnog i teksta...
Svaki naš pokret i misao suočava se sa svojim granicama. Čak i kad jedne brišemo ili širimo – mi iscrtavamo nove. Sve dok živimo, one ne mogu da budu trajno fiksirane i unapred zadate. Štaviše, granice „rade“ i posle smrti jedinke, zajednice, nacije, kulture... Njihova brojnost zavisi od moći percepcije; one služe kako bi nas terale da ih iskušavamo, da proveravamo njihovu opravdanost, testiramo njihovu otpornost, ispitujemo njihovu besmislenost. Granice su izazov i za one koji ih brane i za one koji ih osporavaju. Zato se granične situacije umnažaju kako naše nepoverenje u postojeće stanje raste, kako se sumnja širi, kako se pitanja množe. Na graničnim područijima se intenzivnije i brže živi, ali zato češće i dramatičnije umire.
Sve vaše knjige obeležava traganje za novom formom, koje se pokazuje veoma produktivnim. Kako pisac dolazi do nove forme: istražujući iscrpljenosti žanra, intenziviranjem njegovih nedovoljno iskorišćenih mogućnosti ili nekako drugačije?
Paradoksalno, do novih formi se dolazi upravo onda kada se one ultimativno ne traže, kada nisu svoja svrha. Uz to, sveobuhvatan i temeljan pristup materijalu otvara mogućnost novih formi. Presudno je i unutrašnje nezadovostvo jednom ostvarenim i dostignutim oblikom, ta glad za nedosegnutim, i nepokolebljiva vera da postoji konstrukcija dovoljno moćna da ostane neokrnjena i neupitana, uprkos nesavršenosti elemenata od kojih je sazdana.
Dobitnik ste Andrićeve nagrade za zbirku pripovedaka Molski akordi, ali ste i veoma kritični prema nagradama.
Nisam protivnik institucije nagrađivanja, jer je ona jedan, no ne i jedini način valorizacije književnih dela, ali sam protiv njihove vulgarizacije. Obično nagrade nose imena velikih stvaralaca, u nameri, verujem, da im se, tako, izrazi zahvalnost za ono što su nam namrli. Međutim, uprkos dobrim namerama, često se dogodi da netransparentan način dodeljivanja nagrade i neutemeljenost dela koja se nagrađuju – rade baš protiv imena koje želimo da sačuvamo od zaborava. Nije neobično da se nagrađuju ostvarenja koja nemaju nikakvog dosluha sa poetičkim načelima dela pisca po kome nagrada nosi ime. U takvim okolnostima sam uvek na strani onog ko nije u poziciji da se brani.
Biće vam dodeljena nagrada „Dejan Medaković“ za roman Trezvenjaci na pijanoj lađi. U kojoj meri su Trezvenjaci u poetičkom dosluhu da stvaralaštvom Dejana Medakovića?
Dosluh Trezvenjaka sa Medakovićevim delom vidim u više ravni. Pre svega, njegovo magistralno delo Efemeris donosi, između ostalog, i svedočanstvo o životu i političkom angažmanu jednog dela Srba u Hrvatskoj. A porodica Medaković je, sama po sebi, simbol tog dela našeg naroda: urbanog, građanskog, politički prosvećenog i obrazovanog. Takođe, Dejan Medaković se, pored drugih tema i preokupacija, čitavog svog života ustrajno bavio traganjem za svedočanstvima postojanja perifernih Srba; od Sent Andreje i Hilandara, preko Beča i Zagreba, sve do Trsta. Ne zaboravljam ni njegovu poeziju i prozu, u kojima je neumorno promišljao i proživljavao tu strašnu i, istovremeno, čudesnu priču o Srbima sa periferije.
Neki od, sada već mnogobrojnih, kritičara vaše proze, prepoznaju u njoj postmodernost. Koliko se vama čini da ima istine u tome?
Neosporno je da se moji prvi spisateljski koraci vremenski poklapaju sa početkom stagnacije postmodernističkog entuzijazma i pojava žestokog osporavanja njegovih dosega. A reakcije na dominirajući trend ili osećanje, čest je slučaj, umnogome su retrogradne i konzervativne, te retko kad donesu dela vredna dugog sećanja. Svakako da su polemike vođene tim povodom između skeptika i zagovornika postomodernizma (kojeg Mihail Epštejn s pravom naziva „zrelom samosvešću osakaćene kulture“) ostavile traga na moja shvatanja literature. To se najeksplicitnije vidi u prvoj knjizi, Jabuke Hesperida, u kojoj sam pokušao da demonstriram sve što sam naučio, usvojio i mladalački bezobzirno osporavao. Postmodernizam je mojoj generaciji otvorio do tad nezamisliv prostora kreativne slobode i pravo na najsmelije igre duha, ali nas i opomenuo – ako smo to želeli da vidimo – da svaka sloboda ima svoje granice, ukoliko ne želimo da prenebregnemo obavezu intelektualne odgovornosti pred sobom i svojim vremenom i ne dotaknemo beslovesnost koja ubija čitaoca. Dakle, nastojao sam da se okoristim pozitivnim dosezima postmodernizma, čineći sve da ne skliznem u praznoslovlje njegove negacije, tražeći sopstveni put – čak i po cenu da ga nikad ne nađem.
Kako biste predstavili put pređen od dela Apokrifi o Furtuli, Ćilibar, med, oskoruša, Sluge hirovitog lučonoše do zbirke pripovedaka Molski akordi i romana Trezvenjaci na pijanoj lađi? Šta se u međuvremenu promenilo a šta je ostalo isto u vašoj poetici?
Bauljanje od knjige do knjige ne vidim kao precizno isplaniran put. Pogotovo u njemu ne nazirem dublju logiku. Moje knjige su tek kardiogrami opsesija, svedočanstva borbe sa sopstvenim utvarama, komleksima i strahovima, ali i vapaj upućen drugim ljudima, poziv na razumevanje, potreba za razmenom i deljenjem najintimnijih treptaja i drhtavica. Knjige su pozivi za pomoć i, istovremeno, spremnost da se drugima pomogne u izazovu kojeg nazivamo – život. Sa godinama i knjigama povećao se broj čitalaca, veći medijski interes (ako to nije obično ljubopitstvo), ali je ostala strepnja i nesigurnost u sve čega se dotaknem, večna sumnja nad smislom svega, pa i samog pisanja, kao i trajno nezadovostvo onim što je do sad urađeno, verujući da je moglo preciznije i bolje, veštije i jasnije.
Kritičari su vam zamerali na nenametljivosti. Kako gledate na ovu vrstu zamerki? Šta u srpskoj književnosti predstavlja nenametljivost, a šta nametljivost? Može li nametljivost da postane poetička kategorija?
Nametljivost ili nenametljivost je stvar karaktera. Jednostavno, nisam od onih koji su fascinirani svojim darom, te odatle crpe potrebu da ljude oko sebe zamaraju njegovom izuzetnošću. Ne zapitkujem kritičare šta misle o mojim knjigama, ne zivkam članove žirija i ne pitam ih za junačko zdravlje, ne podsećam novinare kako bi bio red da me intervjuišu, ne priređujem sebi portrete, okrugle stolove, zbornike, ne cimam prevodioce, ne kontaktiram izdavačke kuće, ne nudim promocije svojih knjiga... Verujem i znam da u ovoj zemlji još uvek ima onih koji profesionalno rade svoj posao, koji razlikuju kvalitet i vrednost od onoga što to nije. Zato se još uvek radujem svakom članku i kritici, ma kako intonirana bila, svakom pozivu na knjižnjevno veče i kontaktu sa čitaocima, odazivam se svakom razgovoru i događaju koji promoviše slobodni duh, kreativnost i razmenu dobre energije. Mislim da je to dovoljno.
Može li književnost problematizovanjem zla, bilo ono shvaćeno kao planetarni trend skarabejstva ili granica koja nas prati u svakom naporu, da ostane udaljena od angažovanosti?
Već su mudriji od nas konstatovali kako je smrt, odnosno – zlo, u stvari, jedina tema književnosti. A čim je jedina, podrazumeva se da Život, samom zaokupljenošću njome, nastoji da je sameri, prozre zakonitosti koje ga čine tako moćnim, da se pokuša razumeti, a u krajnjoj instanci i – pobediti. Mislim da je to dovoljna i, dugoročno, jedina moguća misija književnosti. Čini mi je da svaki drugi angažman, a to nas uči celokupna istorija literature, vodi ka njenoj zloupotrebi i degradaciji.
Šta čini kočioni sistem srpske književnosti? Kome predstoji veći (ne)uspeh – klimakteričnoj književnosti ili hedonističkom neorealizmu?
„Kočioni sitem“ svake, pa i srpske književnosti, čini svako ulagivanje konjukturi svog vremena, povlađivanje modama, takozvanom čitalačkom i medijskom ukusu, trošenju kreativnih snaga u uprošćenom protivljenju prethodnicima i neinvetivnim negacijama dojučerašnjih moda i trendova, nazivala ta pojava sebe neorealizmom ili nekako drugačije. „Klimakterična književnost“ je pre sociološki fenomen koji uvećava postojeći haos i nesnalaženje, nikako i opasnost po vitalni deo žive litarature.
Već osam godina ste glavni urednik časopisa Koraci. Koliko piscu donosi ili odnosi uređivanje književnog časopisa?
Uređivanje časopisa u našim uslovima donosi iskustvo bogato paradoksima. Sa jedne strane, sreće se sa velikim brojem darovitih, vrednih i kreativnih i u svakom smislu zanimljivih ljudi. Sa druge, donosi im susrete za gomilom skribomana, upornih, ambicioznih a nedarovitih ljudi, beskrajno sujetnih i samoljubivih, sa krajnje iskrivljenom slikom svog rada u umetničke (ne)ostvarenosti. Sve to piscu u uredničkom šinjelu može da donese inspirativne podsticaje, ali i da mu pojača zgađenost nad literaturom, u koju je, kao i svi, ušao sa ne malim brojem idealističkih predrasuda, pa i pretenzija.
Šta za vas predstavljaju idealističke predrasude i pretenzije pisca koji ulazi u polje književnosti? Kad pisac može da napusti polje književnosti?
Obično mlad čovek previše očekuje od književnosti, jer je i on, kao i naše generacije, odgojen na romantičarskom poimanju uloge književnosti u društvu. Nažalost ili na sreću, stvari su se iz korena promenile. Književnost ima mizernu ulogu u životima običnog čoveka, što svakog od nas ne sprečava da nam ona bude jedini smisao života. Sa godinama shvati da se od književnosti uvek manje dobije u odnosu od onog šta se u nju ulaže i unosi. Shvata i to da su njen nekadašnji značaj preuzeli mediji. Svejedno, ne čude me mladi ljudi u predvorju književnosti; njihova naivnost je očekivana i, često, simpatična, ali sam zgranut ponašanjem nekih starijih kolega koje još uvek veruju u brak između politike i književnosti, pa se predstavljaju kao stručnjaci za sve i svašta, intelektualci opšte prakse i mirođije svakoj čorbi. Tanka je granica između politički angažovane i politikantske književnosti. Svako je doživljava na drugačiji način, svako je opravdava drugim argumentima. Zato upravo oni koji su izašli van granica književnosti gorljivo tvrde kako su u samom njenom srcu, i kako su pozvani da je brane.
Nedavno ste objavili knjigu Pod otrovnim plaštom. Šta nam donosi ova knjiga eseja?U kojoj meri se ona može razumeti kao koordinantni sitem vaše poetike?
To je knjiga sadržana od odabranih tekstova nastalih u poslednjih deset godina, a pisanih na margini mojih „proznih nastojanja“. U njima će vispren čitalac lako naći vezu sa onim sa čim sam se bavio u prozi, jer su to tekstovi nastali kao posledica mojih strasnih čitanja, iskrenog divljenja i ushićenja nad delima literarnih uzora, ali i inventar mojih zalaganja i neslaganja, detekcija zastranjenja i izneveravanja književnosti i pisca unutar nje. Dakle, na jednoj strani su pokušaji razumevanja pojedinih segmenata ili nivoa u delima pisaca do kojih držim, sa kojima sam u poetičkom i intelektualnom dosluhu, dok na drugoj stoje ukaz(iv)anja na pojave i ideje koje se provlače kroz naš takozvani književni život, a koje prete da devalviraju još uvek svetu ideju literature. Verujem da ova knjiga popunjava beline između mojih proznih ostvarenja, pojašnjava (po)etičke postulate nekih od njih, ali i, bar se nadam, potvrđuje koliko je književnost moja strast.
(Letopis Matice srpske, januar- februar, 2011, knj. 487, sv. 1-2, str. 192-199.)
