BUDALIA

Pogledaju li se na rimskim kartama predeli u okolini Sirmijuma – tim najstarijim pokušajima obuzdavanja nestalnosti naselja i reljefa – ni najvrljavijem oku neće promaknuti naselje Budalia, smešteno na jugozapadu današnje Fruške gore, desetak kilometara severozapadno od buduće Sremske Mitrovice.

Kasnije, ko god da je tuda prošao ili se, jadan nebio, tu doselio, kršten je za Budalaša ili Budalčinu, već kako ko uzme i kako je kome pod jezikom tvrdo. Ukoliko tako nije kršten od drugih, redovno je to sam činio. Što je najgore, svakog onog ko done u dodir sa nekim iz bivše Budalie, krste – Budalinom.

Jedan od njih – Budalina Tale – dogurao je toliko daleko da ga danas mnogi svojataju i uzimaju za sebi bliskoga, jer je svoje junaštvo gurao ispred porekla, a svoju mudrost i lepotu prikrivao budalesanjem i neuglednim izgledom. Koder je drugi u tom beskrajnom nizu, ali bez etikete otimača devojaka, krijući raznovrsna znanja iza svog blesavluka, surovost vremena iza jezičke čarlame.

Te napasti ne mogu da se odbrane ni oni koji Budaliju i Budalićane drže daleko od očiju i još dalje od srca, zaobilazeći ih na prstima i u širokom luku. Budalesanje je pogled na svet, čak i onda kada se na njega gleda žmurećke. To je naročit način življenja i umiranja, oblik mutavog razgovora i gorljivog ćutanja i prećutkivanja.

Još od pada Rimskog carstva traje potraga za tom tačkom u Sremu gde se nalazila Budalija, verujući da upravo ona predstavlja usko grlo iz kojeg se, kao iz kakvih tuberanskih pluća, s vremena na vreme iskašljavaju zelenkastokrvavi Budalekovići i odlaze u rasejanje po ugledu na rakovo potomstvo, u jalovoj nadi da će negde naći mira i spokoja, gde će konačno i za svagda izgubiti svoju prokaženu budalašku repinu. (Upravo ta repolika izraslina odavaće ga i onda kad se nane u najudaljenijoj tački od rodne Budalije. Neprimetno će se izmigoljiti kroz rukav prilikom rukovanja sa strancima, provirivaće ispod kragne dok se bude klanjao pred inostranim suverenima, sputavaće ga u hodu landrajući ispod nogavice. Osim toga, sam sebi neće moći da sakrije ritmične pokrate svoje repine ispod kaiša pantalona. Čak i onda kad se odluči na amputaciju svog poslednjeg kralješnog pršljena, progoniće ga njegovo fantomsko prisustvo kao duh.)

I da sve bude budalaški prepoznatljivo i netrosmisleno, proces budalijanja jednako teče i u suprotnom smeru, tako što magnetizam Budalije privlači k sebi i mami na hodočašće sve one budalinski nastrojene koji svoju budalastost traže svugde osim u sebi samima. Iako se na prvi pogled čini da na tom mestu vlada nesnosna gužva, nastala zbog dvosmerne razmene isticanja i uticanja, stvar stoji potpuno budalasto – zahvaljujući još uvek neutvrnenoj lokaciji legendarne Budalie, saobraćaj u oba smera teče neprimetno, to jest – još uvek neprimećeno.

Od tog doba svet je na krv i nož podeljen između probudalina i antibudalića, bez nade da će jedna strana nadjačati i prevladati. Brodica u kojoj zajednički putuju jedno vreme seče valove krmenim, a drugo – pramčanim delom kobilice, pa ispada da u prvom slučaju krmanoš mora da pramčari, a u drugom pramčaroš – krmani.

Oba tabora troše svu postojeću energiju da ne budu oni drugi. Međutim, najveća sličnost između njih leži baš u težnji da budu međusobno različiti. Raspevavajući uzajamnu nesličnost, oni na sebi ne rade na sličan način, što ih samo utvrnuje u budalaškom nebudaljakanju i nebudalinskom budalisanju.

Postoji, doduše, jedna neznatna manjina budalića koja pokušava da bude jednako daleko, odnosno jednako blizu i jednih i drugih, držeći se u uverenju da će tako biti pošteneni od budalekanja. Među njih spadaju i oni koji se samo grade za budale i budalašku svojtu, ali ni to ih ne može sačuvati na duži rok, pa na kraju postaju oberbudalčine i podanici Uberbudalie.

Ma kako to budalasto zvučalo – Budalia je naša sudbina.

Budalia u nama sudbinski čuči, kao jedina budalaška poputbina.