IZLET U UKRAJINU

Životna tuga, strah pred budućnošću, nekakvo nejasno ubeđenje da je tužan kraj svemu, neki dekadentni Weltschmerz ili šta, do đavola.

Bruno Šulc

1.

Nisam išao u Ukrajinu iz znatiželje, ili, ne daj Bože, po partijskoj direktivi, već na poziv Festivala „Bruno Šulc“, koji se već po četvrti put organizuje u mestu njegovog rođenja i pogibije – Drohobiču ili Дрoгобичу, zahvaljujuci tamošnjem Polonističkom centru koji vodi Vera Menjok i bez čijeg angažovanja ovakve manifestacije ne bi ni bilo. Imao sam sreću da je prihvatila preporuku Ale Tatarenko, moje dobre prijateljice, inače izvrsnog poznavaoca srpske književnosti.

A svako putovanje na evropski istok ne može da prođe bez reminiscencija o nekom od „naših“ pisaca koji su takvo putovanje preduzeli u svoje vreme, a posle kojih su nastale knjige, o čije se stranice spotičem, ma kud krenuo, kao u nekom pijanstvu i omaglici.

Jedna od tih knjiga je i Krležin Izlet u Rusiju, koju nikad nisam dočitao, jer mi se već pri prvom pokušaju učinila najmanje krležijanskom; štaviše, bio sam uveren da upravo ona krležijanstvu radi o glavi, ili bar mojoj predstavi o njemu. Nisam je uzeo u ruke pre svog majskog izleta u Ukrajinu, prepun iščekivanja i blage strepnje pred nepoznatim – već po povratku, dok sam još raspet utiscima koje sam otuda poneo, naivno priželjkujući da ću možda u njoj, sad, iznaći bar deo odgonetke svoje zbunjenosti i zanemelosti koje sam otuda doneo, kao pretežak prtljag.

Uzimam, dakle, Izlet u ruke, pokušavajući da nepročitano konačno dočitam, a u iluminaciji mog jednonedeljnog boravka u ukrajinskoj provinciji i jednodnevnog izleta u Lavov.

No, da se vratim Krležinoj knjizi, uzetoj iz biblioteke u kojoj radim. Reč je, dakle, o Nolitovom ćiriličnom uzdanju iz 1958, požutelom i, dakako, retuširanom u odnosu na ono prvo, predratno. Već prilikom nasumičnog listanja uočio sam tragove prethodnih čitalaca u obliku ispisanih komentara na marginama. Jedan od njih je neumoljiv: grafitnom olovkom je napisano – LAŽE!

Dakle, leteo sam avionom za Lavov, preko Minhena, zaobilazno ili popreko, kako se uzme ili gleda. Valjda da bih se uverio kako se stvari i pogledi dodatno zaoštravaju kad se na istok putuje iz srca zapada.

Od kad je sveta i veka putnici se maltretiraju raznim pregledima, proverama dokumenata i prtljaga od strane državnih službenika, čija ljubopitljivost često prelazi granice predostrožnosti i postaje lična istraga i inat. Desilo se, eto, da nemam novi pasoš države Srbije (već mesecima čekam da dođem na red), te sam na put krenuo sa onim koji imam – izdatim od države Hrvatske, u kojoj sam rođen. Ta se okolnost nije svidela policajki na beogradskom aerodromu, te je sprovela malu privatnu istragu o mojim dokumentima, odnosno zakržljalom osećanju patriotizma „građanina pokornog“.

Tako je, koliko vidim, i Krleža imao peripetije tokom putovanja, pošto Kraljevina SHS nije „izvolela priznati Litvu i Latvu“, preko koje on putuje, kao što sam ih i sâm imao u ukrajinskoj ambasadi u Beogradu, jer država Hrvatska nije, poput Srbije, potpisala izvesni papir sa državom Ukrajinom, te me je ukrajinska viza iznela triput skuplje nego što bi me koštala da sam imao pasoš države Srbije.

Kao da ulazimo u neku bogomolju, prolazimo kroz skenere, skidamo kaiševe sa pantalona, od ponekog putnika traže da izuje obuću. Primorani smo da sve sumnjive delove garderobe odlažemo u mala plastična koritanca, koja svevideća mašina preko pokretne trake usisava u svoju utrobu. Prelazimo barijere, umalo razgaćeni i bosi, ali svakako poniženi, stupajući tupo i poslušno, kao junad u klanicu.

Minhenski aerodrom odaje utisak velikog postrojenja za fabrikovanje putovanja, presipanja ljudske supstance iz jedne letelice u drugu. Sve je ulašteno i klasifikovano; zna se gde su terminali za istočne zemlje, a gde za ostali svet. Na sredini prostranog hola stoje stakleni kavezi za pušače, u kojima oni odsutno pućkaju svoje nikotinske doze, raspeti pogledima onih što se u gomilama valjaju levo i desno, tegleći kofere sa točkićima i, u putničkoj egzaltaciji, međusobno brbljajući. Solidarišem se sa svojim saputnikom, Draganom Boškovićem, te i sam ulazim u „pušački izlog“, pućkam cigaretu i buljim u putničku usplahirenost.

Nebo je bez previše oblaka, tako da prilikom uzletanja i sletanja mogu upoređivati kako, odozgo, izgleda Srbija, kako Nemačka, a kako, opet, Ukrajina.

2.

Gledanje iz vazduha, kroz prozor aviona, pruža dovoljno materijala o ljudima, dole, na zemlji. Odozgo, iz Božje perspektive, kao da je lakše suditi o ljudskom maru i nemaru. Vidim to već sa nekoliko stotina metara iznad surčinskog aerodroma. Uočavam to, takođe, prilikom sletanja i uzletanja u okolini Minhenskog aerodroma, kao i dolasku i odlasku sa aerodroma u Lavovu. Po izgledu seoskih i prigradskih naselja, njihovoj uređenosti i prilaznim putevima, mogu dobiti predstavu o ljudima koji u njima žive i njihovoj brizi za prostor na kojem obitavaju. Odozgo, iz aviona, vidim osamljene kuće oko kojih su lepo raspoređene dvorišne zgrade, kao i one, okupljene oko seoske crkve, što kao pilići oko kvočke stoje ukipljeni pred pretnjom ovog čeličnog kobca iz čije utrobe ih posmatram, jednako nemoćan kao i oni.

Taj topografski poredak, razmišljam, otvorena je knjiga iz koje se čitaju mentaliteti, oblici i načini ponašanja, kao i shvatanja tamošnjih žitelja o svom mestu u svetu.

Inače, ovaj izlet me, između ostalog, nagoni da razmišljam kako se civilizacijski pomaci ili uzmaci najjasnije uočavaju upravo po odnosu ljudi, država ili nacija prema zajedničkom prostoru; po (ne)planskoj uređenosti naselja, ulica, trgova, parkova, saobraćajnica, gradova... Čini se da se tu najnevoljkije prilazi i najbrže odustaje od sistematskog uređenja i brige. Treba li pominjati kako se nemačka sela i prigradska naselja već na prvi pogled razlikuju od onih kod nas, ili u Ukrajini? To me je navelo da potražim zajednički nazivnik za ono što smo danas – mi, šta je Ukrajina; dakle – kako izgledaju zemlje koje su imale iskustvo življenja u takozvanom socijalizmu. Takvo razmišljanje neminovno me je navelo da dođem do paradoksa: sistemima u kojima je, deklarativno, zajedničko imalo preimućstvo nad pojedinačnim – zakonomerno dovodi do odsustva svake brige o bilo čijim dobrima, a o zajedničkim – pogotovo.

Čak mi se čini da je i prvi doticaj asfalta na lavovskom aerodromu bio drugačiji od onog u Minhenu ili Beogradu. Bar malo grublji i nespretniji.

Krenuo sam u Ukrajinu sa prtljagom predrasuda i neznanja o zemlji i ljudima koji su iskrsli na geografskim kartama nakon povlačanja velikog povodnja zvanog SSSR-a, tegleći sa sobom priviđenja nastala na osnovu šturih statističkih podataka, vesti iz crnih hronika i političkih analiza, te poznanstava sa par njenih žitelja.

U pomenutoj knjizi, Krleža je Litvaniju nazvao „sjevernim Balkanom“, pa je meni, po inerciji, sasvim dopustivo da Ukrajinu nazovem severoistočnim Balkanom ili Balkan – jugozapadnom Ukrajinom. Tako će mi biti lakše da povlačim paralele, pošto ljudski um uglavnom funkcioniše tako što žonglira analogijima, ma koliko one bile nepouzdani vodiči i oskudni tumači.

3.

Ukrajina je, kako izgleda, na sličan način dobila ime kao i moj širi zavičaj. Stvar postaje komplikovanija kad međusobno moram da se dogovorim čije su to krajnje zemlje ili granice: ruske, austrougarske, otomanske, hrvatske ili srpske. Oko toga bih se mogao da se sporim sa neistomišljenicima.

I ovde, zapadna Ukrajina se diči da je Antemurale zapadne civilizacije, kao, uostalom i Krležina Litva, kao i Hrvatska, Bosna, Srbija, jednako kao i Bugarska ili Grčka.

Prva reč koju Krleža neoprezno ispisuje po ulasku u Moskvu jeste – žalost. Tako je i moj prvi pogled na aerodromsku zgradu u Lavovu, na one po svemu preterane socrealističke karijatide koje podupiru neveliku zgradu sa tornjem, na čijem vrhi leprša plavo-žuto barjak, odavao nešto neveselo i pusto. I taj će me utisak pratiti danima, tokom čitavog boravka, kao što me prati vlastita senka.

Mada znam da tu žalost nisam pronašao tamo, na ukrajinskom tlu, na licima njenih ljudi, već sam je doneo sa sobom, kao nešto najrođenije; štaviše – njeno sam oličenje i objava. Ovde se moja neveselost, možda, samo okuražila, nalazeći u novom okruženju dovoljno goriva za svoje zmijsko paluckanje.

– Tuga će me pojesti – panično ponavljam u sebi Šulcove reči, kao mantru.

Krleža je doputovao u samo žarište svojih ideala, dok sam ja stigao bez njih, u svojevrsnu beslovesnost i tupost. Poneo sam tek unutrašnju sugestiju da gledam otvorenih očiju, poput egzaltiranog turiste kome je sve lepo i drugačije, ali i nespremnog da se zainteresuje za ono ružno i neveselo, čija lica bolje poznaje, a pogubni uticaj oseća. Tako, lišen da išta krijem i šminkam lirskim pasažima, gledam mutnim pogledom nekoga ko se na prvom koraku već pokajao što je krenuo na put.

Onda se setim još jednog našijenca, Dalmatinca Gerasima Zelića, arhimandrita, pustolova nesmirenog duha i tabana sa trajnim svrabežom. On je ovim krajevima prolazio pre više od dvesta i dvadest godina. Pa se i njemu, tokom njegova oba „izleta“ u Rusiju, našao na putu Lvov, odnosno Lemberg, u kojem je prvi put „tri dni počivao“ i uspeo da krsti jedno dete bez izgleda na dug život.

Uz zlosrećnog Zelića, u sećanje dolazi i sudbina još jednog prečanina, nesrećnog episkopa Simeona Končarevića, koji je prognan čak do Kijeva, da tamo skonča 1769. godine, pošto se zamerio Mletačkoj republici.

Ono šta mi je hranilo znatiželju u toj prostranoj zemlji bila je potreba da vidim i osetim posledice, Krleži tako zamamne, Velike Ideje u svojoj sedamdesetogodišnjoj egzaltaciji.

Zato sam, valjda, uvek odbacivao ovu Krležinu knjigu na onom mestu gde je počinjao mrtvo-ozbiljni opis fetišizacije Lenjina, nagoneći me da prizivam, kao spas, Orvela i njegovu terapeutsku spoznaju da se od svega toga može praviti samo cirkus i lakrdija, nikako penegirik jednom kultu, sumanutom kao što su to svi kultovi.

4.

Po izlasku iz aerodromske zgade u Lavovu čeka nas džip. Vozi nas 120 km južnije, u rodno mesto Bruna Šulca – Drohobič. Nekoliko kilometara od našeg cilja, snalažljivi vozač (koji je znatan deo vožnje potrošio na razgovor preko mobilnog telefona) svraća nas u jedan etno-restoran, pored magistrale. Poljski profesor, koji je takođe sa nama, odmah uviđa paradoks, da se u etno-restoranu, sastavljenom od desetak malih drvenih koliba, (u kojem je i posluga u nacionalnoj nošnji) – čuju pesme na engleskom jeziku. Tu, na vozačevu preporuku, probavamo čari nacionalne kuhinje. Hrana je jaka, prezačinjena, kao i votka, z percem, s paprikom, čiji ostaci rone po dnu boce, kao utopljenici.

Dakle, umesto da putujem na sever, kao Krleža, uputio sam se na jug, da, između ostalog, vidim provinciju u svojoj već predodređenoj beznadežnosti, priželjkujući da će moje iskustvo biti drugačije, slikovitije, bar za stepen zabavnije. Frici putuju u rusku provinciju saonama, po snegu, u strahu od napada vukova, a ja u ukrajinsku krajinu – džipom, po zapuštenim asfaltnim putevima, strepeći od samouverenosti i bahatosti vozačâ.

Koliko je Krleža velik, vidi se i kad posrće. U svom Izletu, kroz usta jednog ruskog skeptika izgovara/ispisuje jezivo proročanstvo, koje se odnosi na vreme koje sledi posle tadašnjeg trijumvirata (Bronštajn, Džugašvili, Đeržinski). On to dolazeće vreme naziva vremenom Velikog Konzula. Ono je doista i došlo, ali u stravičnim razmerima, gde Napoleonovi pokolji i samopokolji nisu ni do kolena onim Staljinovim, koji će uslediti u decenijama koje dolaze. Usput, taj Prvi Konzul će avanzovati neposredno posle Krležinog Izleta; između ostalih nepočinstava, upamćeno je i izgladnjavanje iste ove Ukrajine, veštački izazvanom nemaštinom hrane.

Posle tih dosadnih razgovora, hladnih i nepoverljivih, Krleža kune sam sebe što se obreo kod svog sagovornika, liferanta drvenom građom, i sluša ga kako pominje izvesnog drvoseču Vasiljeva, predstavnika novog tipa ruskog čoveka, kojeg je takozvani ratni vihor doneo pred sam Lavov, da bude ranjen u mundiru carske vojske, da bi se već naredne godine zatekao u redovima tada protivničke strane. Kao nagradu dobio je posao šefa pilane, gde sad provodi svoje dane i noći, rezigniran i prazan, čikajući Krležu na razgovor, u stilu pravog agent-provokatora, navodeći ga da iznese svoje mišljenje o sovjetskoj stvarnosti.

5.

Potom stižemo u Truskavjec, čuvenu banju, udaljenu desetak kilometara od Drohobiča. Na banjskom grbu se šepuri jedna guska, kao da će trenutak kasnije poleteti. To je, verovatno ona banja u koju je odlazio Šulcov otac, ostavljajući porodicu „na milost i nemilost letnjih dana“. Ili ono letovalište, udaljeno na sat hoda od grada, u koje je „ujak Karol“ odlazio peške, da poseti svoju ženu i decu.

Predveče sa mojim saputnikom, Draganom, obilazim tu ogromnu banju, spram kojih naše banje postaju obični patuljci, čije sam gipsane siluete zapazio, usput, kako stoje po dvorištima, u travi i cveću. Prvi utisak koji mi se nametnuo bio je da sam stigao u ovdašnju Silikonsku dolinu, pošto je svako žensko stvorenje koje smo sretali bilo p(r)opeto na visoke potpetice uz izrazito kratke suknje. To me opet vratilo Šulcovim tekstovima i crtežima, na kojima su potpetice „fatalan instrument ženske diktature“.

Čak se i njegov Autentikum, ta knjiga nad knjigama, krije u dnu fioke jedne neugledne komode, zatrpana svilenom haljinom i ženskim cipelama sa visokom potpeticom. Dabome, i Truskavjec, kao i svako drugo banjsko mesto, bije glas legla poroka, tako da je moj utisak lako razumljiv i predvidljiv.

Truskavječki prizori me iznova opominju na Šulca, zbog koga smo ovde prstigli sa svih strana zemljine lopte. Doista, gotovo na svim njegovim crtežima, žena, čiji je on rob i idolopoklonik, nosi štikle, sa njima preti i potčinjava, a čarobnjačkim moćima diriguje nepreglednim kolonama muškaraca, kao sa ubojnim mačevima.

Znam da je Šulc često odlazio na izlet u Truskavjec; pogotovo znam i to da je upravo ovde imao svoju prvu izložbu crteža, koja umalo nije zabranjena. U sećanje mi dolazi ona fotografija na kojoj on, već nagrižen „tugom starenja“, sa nekoliko prijatelja šeta ovom banjom, a pod miškom nosi blok sa, možda, istom tom izložbom.

6.

I sledećih dana sam sretao mlade žene na visokim potpeticama i kratkim suknjama, što, pruža deo odgonetke raširene predrasude po kojoj Ukrajinke imaju najduže noge u ovom delu Evrope. Ovde, kao i svuda, one imaju potrebu da te svoje kratke suknje svako malo potežu nadole, nagoneći me da razmišljam o toj neobičnoj simbiozi razbludnosti i stida, kao i promenjivosti i nestalnosti granica tih osećanja. U svemu tome kao da prepoznajem korene Šulcove paranoje pred stopalom u crnoj svili, nalik na zmijsku glavu, koja su i starog Jakuba srozavala sa metafizičkih Himalaja u plićake krotkosti i poniznosti. A tek štikle, čija patologija je Šulca uznemiravala kroz Šlomine reči: „Shvataš li strašan cinizam tog simbola na ženskoj nozi, provokaciju njegovog razbludnog koračanja na tim neobičnim potpeticama?“

Kao što je Krleži na njegovom Izletu u Rusiju glavna impresija da se tamo „ne gladuje i da čita“, da se sve što zatiče može okarakteristi sintagmom „srednja jednostavnost“, tako i meni u pomoć dolazi ta štikla, kao simbol vezan za današnji trenutak Ukrajine; podignute od tla u svom nacionalnom osveštenju, ali nestabilna i krhka, neuhranjena i sirova u lepoti svojih proporcija.

Istina je, dabome, da ta osobine nije samo ukrajinska specijalnost; mnoge nacije posle izmicanja iz snažnog zagrljaja unija ili federacija izlaze sa potrebom da se propnu što više, kako bi videle dalje, ali i kako bi od drugih bile lakše viđene.

Uprkos tom oslobođenju, svejedno vidim (ili uobražavam da vidim) neko unutrašnje nezadovoljstvo, ili, možda, razočarenje zbog izneverenih očekivanja. Dabome, ni to mi osećanje nije strano.

Konačno, sledećeg jutra odlazimo u Drohobič. Taj gradić znam po fotografijama u kojima je odavao utisak propetosti i gustine. Međutim, ovaj Drohobič, kroz koji prolazim, čini mi se kao da je urastao u sopstvene temelje, kao da se razlio, postajući proziran i razređen. Dok gledam njegove izloge, pada mi na pamet ono staro Šulcovo zapažanje o „pseudoamerikanizmu, nakalemljenom na staro, istrošeno tle grada“. Mislim da ni danas, da može, svojoj oceni ne bi promenio ni zareza.

I tako, svaki dan, kako u njega dolazim i iz njega uveče odlazim, grad se smanjuje, i pùsti. Razliva se preko rubova i otiče u širinu.

A onda, setivši se Šulca, sam sebi se začudih, pitajući se: šta si drugo ovde mogao da zatekneš, osim „ruševina, bogatim uspomenama, čežnjom i jalovom dosadom“? Od ovakvog sveta mogu da se odbrane samo vrhunski fantasti, sa strahom u očima zagledani u sopstvene dubine.

7.

U provinciji se, kao na lakmus-papiru, daleko bolje i jasnije vide većina protivrečnosti i dilema koje raspinju dotičina društva i države, nego što se to uočava u velikim gradovima.

Materijalni ostaci austrougarskog i poljskog prisustva su u raspadanju, ali se daleko bolje drže od onih tragova što je posejala sledeća „društveno-politička formacija“. Bezoblični i bezbojni; zamišljeni, valjda, da budu u funkciji ljudskih duša, a ne human prostor u kojem će se te duše kretati i živeti.

Ukrajina mi pomaže da jasnije razumem ovdašnji svet i prostor. Zato nastojim da ne vidim ružne detalje; svejedno da li to činim iz obzira učtivog gosta ili iz želje da pažnju ne zadržavam na već poznatom; onom, dakle, od čega sam otišao. Mada me to što izbegavam čini još sumornijim i tužnijim, kao što me sneveselila i nelagoda taksiste koji se uzvinjavao silnim rupama u asfaltu, na putu.

Vidim da je Krleža sa mnogo cinizma pisao o onom što je video na svom prelasku iz Srednje Evrope na Istok. Zato mi je dato da osamdeset i pet godina posle njega konstatujem kako su i dalje, u zapadnoj Ukrajini, tragovi te iste Srednje Evrope najvidljiviji.

Ukrajina je država, kao i većina drugih, prepuna paradoksa i protivrečnosti. Njeno osveštavanje je još u toku, odnosno, svako njeno iskazivanje poprima formu prenaglašenosti i sirovosti, što će reći da nije senzibilizovana za finese vezane za druge i drugačije, pogotovo za očuvanje tragova tog drugačijeg. Oni se ne mogu sakriti, uprkos nastojanju da se ne vide, odnosno da se za njih ne mari.

Da, ovuda je protutnjala Velika Ideja, kao poplava, ostavljajući ispreturane zgrade i ljude, neprimetno nakrivljene ustranu, tako da samo veštom oku ne promiče to jedva uočljivo šepuckanje i očajnička borba za povratak u ravnotežu.

Nalazio sam tugu, nepojamnu i neuhvatljivu, i u onoj rapsodiji tradicionalnih ukrajinskih boja, u toj paleti što zaslepljuje i guši, a pomalo i umara. Učinila mi se, eto, naročito sugestivnim emanacija jedne nacije kroz raskoš spektara.

U ovom šarenom, a slepom prostranstvu, morala je da nikne plavičasta klica ništavila („beskrajna stihija dosade“) kojoj se suprotstavila fantazija jednog neurastenika, genijalnog koliko i tragičnog. Taj spoj, ta neobična akustika jedne ljudske i spisateljske sudbine, valjda, okupila nas je ovde, kao što su nas trajno magnetizovali tragovi njegove samotnosti koje je za sobom posejao usput, u pregrštima, poput kopiladi.

8.

Poneo sam sa sobom bojazan da će mi današnji izgled Šulcovog rodnog grada pomutiti već stvorenu sliku, formiranu na osnovu iščitavanja njegove proze i razgledanja crteža. I doista, u Drohobiču malo je toga preostalo od Šulca. Svet stvoren njegovom rukom i umom, povukao se na pristojnu udaljenost od današnje stvarnosti, daleko od svake stvarnosti.

Prolazimo kroz jedan od drohobičkih parkova, kad ugledasmo na jednom travnatom ostrvcu čoveka sa violinom, kako teškom mukom iz nje izvlači melodiju, dok ispred njega stoji kartonska kutija u kojoj leži nekoliko mesniganih kovanica. I ne bih zastao da mi se u njegovoj tankoj zvučnoj niti nije učinilo nešto poznato. Da, bilo je to pomalo iskrivljena melodija pesme Tamo daleko. Usihićen, jedva koraknuh prema njemu, kad me zaustavi glas Ale Tatarenko, našeg vodiča i promotera, čiji osmesi samo produbljuju ovu tugu koja se razgoreva. Ona me, već hipnotisanog, obaveštava kako je reč o jednoj tradicionalnoj ukrajinskoj pesmi.

Ovde, u Drohobiču, čuđenju nikad kraja. Sedimo pod nadstrešnicom jedne kafane na glavnom gradskom trgu i pijemo, a kad neko pođe u toalet, mora od šankerice da zatraži ključ, privezan na komadu kanapa. To me opet vraća Krleži i onoj epizodi iz njegovog Izleta, dubrovačkoj, koja se odigrala između carskog emigranta i bivšeg ambasadora sa stanom na tavanu jednog senilnog dubrovačkog grofa. U njoj se dešava incident, jer izvesni šoštar uzurpira ključ od toaleta i time pravi neprilike svim ukućanima.

Ako uopšte ima smisla ostavljati tragove o svojim lutanjima, onda on leži u beleženju izneverenih očekivanja, i disbalansu priželjkivanog i dogođenog, o razmeđi koja deli radoznalost od ravnodušnosti.

Ukoliko na Šulca primenim iste aršine pomoću kojih je on merio Napoleona i ono što je uradio – lako se mogu složiti sa njegovom konstacijom da je bio veći od svog dela, jer se nije mogao smestiti u njega, kao i Korzikanac u svoje.

Uz to, Šulc ima još nekoliko prednosti u tom neobičnom nadrastanju sebe; danas ne postoji kuća u kojoj je rođen; mesingana tabla koja je označavala mesto njegovog ubistva – ukradena je; a ne zna se ni mesto gde je sahranjen.

Zato mi, valjda, bode oči tiha borba između Poljaka u Ukrajinaca nad vlasništvom – ne samog Šulca – već nad „dividendama“ koje proizilaze interesovanjem sveta za njega. Tako Šulc, ostajući usamljen između dve baražne vatre, raste u visinu, ostajući zaštićen i istinski – ničiji!

Onda mi je, usred vavilonske pometnje jezika, pala teška i užasavajuća misao – da svi mi, u svojim pričama o Šulcu, pokušavamo, često, bezobraznim neznanjem i improvizacijama, zatrpati bezdane vlastitih samoća, kao što je i on zatrpavao svoje, uspaničen pred skorim „zatvaranjem kapije“ života.

Uglavnom se bavimo onim što nas se malo tiče, valjda da bismo prikrili jezu koja nas prati od svojih unutrašnjih brodoloma – koji u nama bujaju, uprkos izostanku oluja, njihovih tobožnjih uzroka.

Tako na skupu čujem da je Kiš (o kome se naveliko priča na ovom skupu) – mađarski pisac, i da ga je Štajner svojevremeno optužio za plagijat. To samo oživljava moje čuđenje i ciničan zaključak kako Kiš više pripada svim okolnim književnostima, a ponajmanje – srpskoj, u kojoj je ponikao.

Primećujem i to da se prilikom muško-ženskih susreta na ovom Festivalu često koristi – bar ukusu jednog mrzovoljnog Balkanca – preterani i komični gest rukoljuba damama, što me opet navodi na pomisao kako se nalazimo u nekom od rukavaca Šulcove proze, u kojoj se primenjuju stroga pravila „panmaskenbala“.

9.

A u sinagogi, odnosno u onom zdanju što je ostalo od nje, dok gledam izložbu slika Bartolomeja Mihalovskog, posebno njegovu sliku Očekivanje, pada mi spasonosna ideja o Šulcovom Mesiji, „nikad do kraja napisanom romanu“. Ljudi i zgrade na platnima Mihalovskog su na samoj ivici iščeznuća. Njihove egzistencije na njima se ne formiraju, već u samom zametku rade na svojoj dematerijalizaciji i iščeznuću.

Naime, na toj slici ljudske su siluete okrenute prema svodovima sinagoge, i dalje, gore, u bunar neba, odakle se očekuje – božji pomazanik. Pitam se – ne pravimo li istu grešku, te Mesiju očekujemo sa pogrešne strane, iz krive perspektive, otuda odakle On sigurno ne dolazi?

Tako mi se čini da je Šulc već napisanog Mesiju proglasio nezavršenim i nedostižnim, jer mu se defragmentizovao pod rukama. Zato sam, valjda, čitajući njegovo Proleće, imao utisak da je to taj roman, te sam umislio da je upravo ono indukovalo presudni impuls za nastanak mog Ćilibara. Mesija se ne gađa, jer se ne može pogoditi. Proleće je najbliže crnom polju, srcu te neuhvatljive i nepogodive mete. U toj činjenici leži odgonetka svih nas koji smo ovde – šulcologa i šulcoida, svima koji smo magnetizovani Šulcovim grandioznim porazom, poput mušica koje jurcaju za svetlošću onih baklji, prilikom procesije, poslednje noći Fastivala.

Tako i one siluete u sinagogi, neoprezno gledaju u visine, neoprezno odškrinuvši vrata svojih bića. Uporavo na njih Mesija ulazi među nas, šeće po sinagogi, razgleda ove slike, poput svakog ljubitelja slikarstva, sa nama na ista vrata i izlazi napolje. Ulazi i izlazi iz nas, ali uvek sa one strane stvarnosti i postojanja. Uostalom, da li bi se on zadovoljio oskudnošću formi i egzistencija dostupnih ljudskim očima?

Svako veče gledamo i slušamo bogat i raznovrsan program u gradskom pozorištu. Ovo pozorište (ili njegov predak) „krivo“ je za onu somnambulnu Juzefovu šetnju Krokodilskom ulicom. Na njegovim daskama sam, duboko potresen, gledao istoimenu predstavu koju je izveo Teatar pantomime iz Vroclava. To je, bez konkurencije, najsnažniji i najdublja ilustracija Šulcovog genija tokom čitavog ovog događaja.

Većina nas je ovde stigla da bi elaborirala svoj zlosrećni i, neminovno, sebičan odnos spram Šulca; dok je iz ove vroclavske predstave progovorio sâm Šulc; ubedljivošću glume, začudnošću konteksta, dubinom ekspersije i pronicljivog razumevanja njegovog dela, začudnom sintezom literature i slikarstva kroz pokret i mimiku.

Dok Krleža u ruskom vagon-restoranu pije čaj i na fonografu sluša Majakovskog, ja sam, tamo, u Drohobičkom pozorištu, već drugo veče slušao ukrajinsku spisateljsku diku, Andruhoviča, kako u pratnji metalnog zvuka električnih gitara oponaša autora Oblaka u pantalonama. I razmišljao o gubitku osećanja mere.

Svaka preteranost umara. Osim u Šulcovom slučaju, koji svedoči kako se i od povesma oskudnosti može izatkati ćilim izobilja.

10.

I, konačno, pred kraj našeg boravka u Ukrajini, kolektivno odlazimo na izlet u Lavov. Odlazak u njega poslužio mi je da lakše kontrapunktiram sve što sam video i razgoreo u sebi.

Učesnici Festivala su otežali od festivalske monotonije i uzaludnih pokušaja da se Šulc fiksira rečima – ma bile one poljske, ukrajinske, engleske ili srpske – da se odgonetne i ono što je neodgonetljivo u njegovom životu, slikarstvu i literaturi.

Iz autobusa, uz magistralu, gledam njive zasađene kukuruzom, a u njima redove pognutih ljudskih prilika kako kopaju, baš onako kako se to radilo u mom detinjstvu i mladosti. U daljini se belasaju na desetine jezera, čiju nam zamršenu istoriju, na mikrofon, prepričava vozač.

Prvo odlazimo na lavovsku pijacu gde se, između ostalog, prodaju artikli nalik onima koji su se liferovali po gradovima bivše Jugoslavije u toku njenog raspada i godinama posle toga. Ordenje, novčanice, uniforme, delovi vojničke opreme, biste i fotografije počivšeg SSSR-a – bagatelno su jeftini. Video sam majice na kojima piše „Hvala ti, Bože, što nisam Moskovljanin“ i konzerve u kojima je zarobljen „sveži ukrajinski vazduh“.

Jedan dan u Lavovu dovoljan je da se na mnogo toga baci pogled, a da se, pri tom, malo vidi i još manje pronikne. Naši turistički pogledi lutaju po fasadama kao usplahireni golubovi i odbijaju se od njih, bespomoćni i prazni.

Ala, naš cicerone, vodi nas u Srpsku ulicu. Sve su prilike da su ovu ulicu osnovali učesnici ili potomci onog Isakovičevog zbega, iz čuvene knjige Crnjanskog. U toj ulici kao da je malo toplije. U njoj se nalazi Mazos cafe, kao spomen na pisca Leopolda fon Saher-Mazoha, što smatram idealnim mestom – bar što se tiče pojma mazohizam i njegove ukorenjenosti u srpski karakter. A taj pojam, kao što se zna, izveden je iz prezimena, odnosno dela ovog pisca, rođenog u ovom gradu. Kao dodatana potvrda čudnovatosti veza i koincidencija, nekoliko metara dalje stoji i suvenirnica Serbia.

Onda, niotkud, prepoznajem u sebi obrise stida zbog onog što su moji sunarodnici učinili sa svojom kraljicom Dragom, čija je sudbina toliko potresla Šulca, te nije mogao a da je ne pomene u svojim pričama.

Sedimo u kafeu „Pod klepsidrom“. Doduše, nije ni nalik onom Šulcovom Sanatorijumu – što ne znači da duži boravak pod njom ne vodi u neki od ustanova istog naziva. Na Alinu preporuku srkućemo kafu sa cimetom. Uz kafu, mlada crnokosa konobarica – koja će, kasnije, u Boškovićevim donkihotskim retortama prerasti u bajnu Dulčineju, dostojnu svake žrtve i poetske eksplikacije – donosi nam po bombon, obmotan komadićem papira na kome je svakom od nas ispisana proročka poruka, a nekom, bogme, i dijagnoza.

I doista, na mom papiru piše ono što stoji u naslovu ovog teksta; dakle, da sam sklon melanholiji, a u nastavku pominje i jednog konja, i ružu, ali se ne sećam da li je bio krilat ili je reč o običnom kljusetu.

Glasno se čudim kako se i ovde ponešto zna o mojoj neveselosti. Još je čudnije da je za nju, još u sedamnaestom veku, znao i Macuo Bašo, o čijem haiku je, zapravo, reč. 

Fotografišem tablu na kojoj stoji strelica čiji vrh upire u visinu, a ispod nje je ispisano alarmantno obaveštenje da se lavovsko nebo spustilo samo 12 metara iznad nas. Ono tek što nam se nije sručilo na glave.

Malo kasnije, hodamo po šetalištu ispod koje teče Poltva, ponornica, što je svojevremeno pobegla pod zemlju od ljudi i njihovog graditeljskog ludila. Bezuspešno se naprežemo da čujemo njen šum, ne razlikujući ga od gradske vreve. Kao što smo se sve ove dane bezuspešno nadvirivali nad bunaraom Šulcove magije, priželjkujući da, dole, ugledamo vlastiti lik.

Dok smo išli prema zgradi Opere, Ala nam pominje nesrećnu sudbinu projektanta te građevine, Gorgolevskog, kome su predskazali da će zgrada koju je zamislio, ista ta ponornica, što ispod nje teče, povući sa sobom, u dubine. Srećom po zgradu, predskazanje se nije ostvarilo, što nesrećnog čoveka nije sprečilo da počini samoubistvo. Zgrada je, kažu, počela da propada u zemlju, što je bio razlog (ili jedan od razloga) da nesrećni arhitekta digne ruku na sebe. I tek nakon te žrtve, kao u epskoj pesmi, propadanje se zaustavilo.

Prolazimo i pored spomenika Mickjeviču, kog Poljaci, pošto im je Lavov oduzet, nisu mogli da ponesu sa sobom samo zbog njegovih proporcija. Preko puta nam je, takođe, hotel u kojem su svojevremeno odsedali mnogi vlasnici poznatih imena. Jedan od njih bio je, kažu, i pisac Ljudske komedije...

Svaka zgrada je priča za sebe, kao i svaki prolaznik. Demonstracija nemoći literature da sve te silnice uoči, obuhvati i razume.

11.

U svom nesrećnom Izletu, Krleža ne propušta da pomene Galiciju, kao mesto gde su uočeni prvi znaci slabosti jedne carevine i slutnja skore katastrofe, usred koje je se i Crnjanski, svojim stihovima, opraštao od dragane, i života – Serenatom.

Dok gledam u obronke Karpata saleću me analogije, kao dosadne muve. Sa blagih, šumovitih hrbata silazi povetarac i smućuje jednu leptiricu, nagoneći je da upadne u moju čašu na čijem dnu se ljeska neispijeni zakarpatski konjak.

A ovde, gde ovo zapisujem, još mi u ušima bruji onaj aplauz upućen poljskom etno-bendu Kroke, kada su na bis izašli i odsvirali obradu pesme Ajde, Jano, kolo da igramo... U toj pesmi, setite se, Jana se pokušava privoleti da pristane na prodaju, između ostalog, i jednog konja. Možda baš onog koji se pominje na onom mom papiru-proročanstvu, što mi ga „Pod klepsidrom“ donese ona devojka.

U ovom sećanju uporno pominjem Krležu i Šulca, bez njihovog znanja i pristanka, ne zaboravljajući ni tren da su se njihove putanje svojevremeno ukrstile na jednoj ženi – Zofji Nalkovskoj, šarmirajući je, čini se, više iz literarnih pretenzija nego zbog simpatija. Tako su njih dvojica, ne znajući jedan za drugoga, neko vreme bili konkurenti i suparnici.

Tako stoje i ovde, u čitalačkom sećanju i ovom tekstu, kao dve nespojivosti, paralelne stvarnosti, nalik na one džinovske karijatide što podupiru nevelik teret aerodromske zgrade u Lavovu, koje su me jednako ravnodušno dočekale i ispratile.

Jun, 2010.

Uz ovaj tekst možete pogledati i fotografije iz Drhobiča i Lavova.