Po našim milim provincijama postoje kvazi-pisci koji žive svoj, naizgled zagrobni život posve samosvojno, van svakog sistema i običaja, drznuvši se da sami uspostavljaju sistem vrednosti i uvode nove običaje.
To što su elementarno nepismeni i neupućeni u književnost, ne dosegnuvši ni nivo prosečnog srednjoškolca, prekriva njihova krajnje romantičarska (čitaj– bolesna) ambicija da budu pisci, jer (zaboga!) oni svetu imaju šta da kažu.
Ne uzbuđuje ih problem što ne znaju kako da mu to saopšte.
Naravno, to nije svojstveno samo našem dobu, ali ono, naše doba, širokogrudo nudi i svoje specifičnosti.
Jer na scenu stupaju dragi nam i nadasve poznati junaci sa naših vaskolikih katedri.
To su naši akademski umovi, profesori književnosti sa (bez)brojnih fakulteta, autori važnih i nezaobilaznih knjiga, teoretičari i (ne)potkupljivi tumači literature.
Oni su se pregli da pišu recenzije ovim istim kvazipiscima, što iz samilosti (odnosno – sujete) a što za novac, dozvoljavajući da se njihove recenzije (treba li reći – bogate frazama i opštim mestima) štampaju na zadnjim koricama kvaziromana.
Ni ne slute da će doći trenutak kada će brojna kumčad, novokršteni kvazipisci, potaknuta takvim recenzijama, takvih recenzenata, poverovati u ispisanu laž i pokucati na vrata instutucija (ili okrenuti njihove telefonske brojeve) i predstaviti se (bez trunke sumnje i, ne daj bože, ironije) kao PISCI, tražeći da se njihovo ačenje smatra ozbiljnim.
Jedini argument koji će ponuditi biće upravo titule i zvanja pomenutih profesionalnih recenzenata.
Kvazipisci će se na sav glas razmetati kako su njihova dela aminovana i, kako slavodobitno kažu – AKADEMIZIRANA, te da se sa njima više ne sme šaliti.
